Dodatne uplate

Dodatne uplate i sopstveni udeo

Osim što udeo može biti prenet na treće lice, moguće je da udeo postane i sopstveni što otvara niz pitanja povodom obaveze dodatne uplate. Mogu se prepoznati različite situacije, i to situacija: 1) kada je obaveza dodatne uplate nastala i nije izvršena, a došlo je do sticanja sopstvenog udela; i 2) kada je obaveza dodatne uplate nastala nakon sticanja sopstvenog udela.

Moguće je da društvo stekne sopstveni udeo od člana koji nije ispunio obavezu dodatne uplate. Zakon ne odgovara na pitanje šta se u tom slučaju dešava sa obavezom dodatne uplate – da li se ona gasi ili postoji i dalje, što bi značilo da bi društvo trebalo da samo sebi izvrši uplatu. Iako ZPD ne sadrži norme koje rešavaju ovu situaciju, primenom opštih normi dolazi se do zaključka da se ova obaveza gasi. Kada jedno lice postane i poverilac i dužnik iste obaveze, obaveza se gasi (član 353. ZOO). Ovaj osnov prestanka obaveze ZOO pominje pod nazivom konfuzija. Ova opšta norma ne može da ne važi za dodatne uplate jer obaveza unošenja dodatne uplate nije obaveza unošenja uloga u osnovni kapital. Obaveza unošenja dodatne uplate je po svojoj prirodi obligaciona obaveza, iako povodom njenog ispunjenja ZPD sadrži specifične norme koje odstupaju od opštih pravila. Iz Zakona proizlazi da ova obveza prati udeo, a kada društvo stekne udeo za koji nije uneta dodatna uplata, ta obaveza mora da se ugasi usled konfuzije. Time otpada i solidarna odgovornost prenosioca jer je on solidarno odgovoran za dodatnu uplatu, što znači da od njega može da se zahteva plaćanje samo ako glavni dužnik ne ispuni ovu obavezu, ali ne i kada je obaveza glavnog dužnika ugašena.

I kada se ima u vidu cilj dodatnih uplata, mora se doći do istog zaključka. Dodatne uplate se unose u društvo da bi društvo dobilo dodatni kapital koji treba da iskoristi za određene svrhe (namirenje poverilaca, pokriće gubitaka i slično). Društvu je potreban dodatni novac da bi moglo da ispuni te obaveze. Da ima dovoljno sopstvenog novca ne bi mu trebale dodatne uplate. Ako bi trebalo da društvo ispuni obavezu dodatne uplate, tj. da samo sebi nešto uplati, to neće uvećati imovinu / kapital društva, tako da tako nešto nema ni svrhu, ni ekonomski efekat.

U drugoj situaciji društvo ima sopstveni udeo, a obaveza dodatne uplate nastane za vreme dok postoji sopstveni udeo društva. Nakon zaključka da obaveza dodatne uplate prestaje ako udeo postane sopstveni udeo, mora se zaključiti i da za društvo ne može nastati obaveza dodatne uplate po osnovu sopstvenog udela.

Namena sredstava od dodatnih uplata

Osnivačkim aktom društva ili odlukom skupštine može biti predviđena namena korišćenja sredstava od dodatnih uplata. Ako je takva namena utvrđena, ova sredstva mogu se koristiti samo za tu namenu. Ali, namena ne mora biti određena, i u tom slučaju društvo dobija dodatna sredstva koja mogu da se iskoriste za različite namene. I sam Zakon o privrednim društvima predviđa da se dodatne uplate mogu iskoristiti za povećanje osnovnog kapitala. Ova mogućnost važi ako aktima društva nije određena drugačija namena dodatnih uplata. Moguće je i da se namena dodatnih uplata odredi različito za različite iznose dodatnih uplata (deo za jednu svrhu, a deo za drugu).

Kada je određena namena sredstava to nekada znači i izdvajanje u posebne fondove koji se mogu koristiti samo za određene namene. Zakon o privrednim društvima na više mesta govori o tome da se određene obaveze društva mogu izvršiti samo na teret odgovarajućih sredstava, što obično znači na teret rezervi / fondova koji su formirani za takvu namenu. Time se isključuje mogućnost upotrebe sredstava za druge namene. Namena određenog fonda koji je formiran iz dodatnih uplata može se promeniti odlukom organa upravljanja, osim ako je ona određena osnivačkim aktom ili odlukom skupštine. Samo promenom osnivačkog akta može se ukinuti ova obaveza, i to ne retroaktivno – ne za obavezu dodatne uplate koja je već nastala. Skupština može ukinuti svoju odluku o dodatnim uplatama, takođe pod uslovom da ona nije nastala. Ovo proizlazi iz odredbe da član društva odgovara za ispunjenje ove obaveze kao i za slučaj neispunjenja obaveze unosa uloga u osnovni kapital (član 179. stav 1. ZPD). Kao što društvo ne može osloboditi člana obaveze unosa uloga u osnovni kapital (član 46. stav 3. ZPD), tako da ga ne može osloboditi ni obaveze dodatne uplate.

Posledice neispunjenja obaveze unošenja dodatne uplate

Ako član društva ne ispuni obavezu unošenja dodatne uplate, Zakon predviđa više mogućih posledica. Prvo, ova obaveza je podobna za utuženje i prinudno izvršenje. Društvo može da podnese tužbu i da zahteva naplatu putem suda. Poznat je i rok dospelosti, što omogućava da čim član padne u docnju obaveza postane utuživa. Kako je reč o novčanoj obavezi, član koji je nije ispunio duguje i zakonsku zateznu kamatu od dana padanja u docnju. Ako društvo zbog kašnjenja sa uplatom trpi i štetu, moguća je i odgovornost za štetu.

Drugo, član društva odgovara za neispunjenje obaveze unošenja dodatne uplate kao i za neispunjenje obaveze unošenja uloga u osnovni kapital (član 179. stav 1. ZPD). Ipak, dolazi u obzir samo primena normi o posledicama neispunjenja unošenja novčanog uloga jer se dodatne uplate unose samo u novcu. To, npr. isključuje mogućnost predviđanja ugovorne kazne jer se ugovorna kazna može predvideti samo za nenovčane uloge. Time se moguće posledice svode, osim na zateznu kamatu i naknadu štete, još i na mogućnost isključenja iz društva.

Iz normi o isključenju člana DOO zbog propuštanja uplate uloga u osnovni kapital proizlazi da, ako član ne ispuni obvezu uplate dodatnog uloga, društvo može da ga pozove da tu obavezu ispuni, ostavljajući mu rok od 30 dana. Ovaj rok račun se od dana odašiljanja poziva da ispuni obavezu a ne od dana uručenja, što podrazumeva da je upućen na način da se može dokazati dan odašiljanja. Ako više članova nije ispunilo obavezu, društvo je dužno da svim tim članovima uputi poziv da je ispune istovremeno. Društvo ne može da postupa selektivno i da poziv uputi samo nekima. U pozivu mora postojati i upozorenje da član može biti isključen ako ne ispuni obavezu u roku koji je društvo dodatno odredilo. U roku od tri dana od dana odašiljanja poziva, društvo je dužno i da ovaj poziv publikuje  preko APR-a, s tim da on bude dostupan i na ovaj način, najmanje u roku koji je u pozivu ostavljen članovima društva za ispunjenje obaveze.

Ako član ne ispuni obavezu ni u naknadnom roku, društvo može doneti odluku o isključenju tog člana. Odluku donosi skupština društva, a član o kome se odlučuje nema pravo glasa prilikom odlučivanja. Za isključenje je dovoljna odluka skupštine. Nije potrebno da društvo podnese tužbu kojom se traži da sud isključi člana jer se i u slučaju neispunjenja obaveze dodatne uplate postupa kao i u slučaju neispunjenja obaveze unošenja uloga u društvo. Odluka se donosi dvotrećinskom većinom glasova članova koji imaju pravo glasa, osim ako je osnivačkim aktom određena druga većina (član 195. stav 1. ZPD). Odluka može biti doneta samo u odnosu na sve članove koji nisu ispunili obavezu. Skupština ne može selektivno da odluči da neke članove isključi, a da druge ne isključi, iako nisu ispunili svoju obavezu. To u odnosu na glasanje znači da se o svim članovima odlučuje jednom odlukom i da svi članovi koji nisu izvršili obavezu dodatne uplate ne mogu da glasaju prilikom odlučivanja. Neispunjenjem obaveze smatra se i delimično neispunjenje. Članovi koji nisu ispunili obavezu dodatne uplate u celosti, ali jesu delimično, isključuju se jednako kao i članovi koji nisu ispunili ni deo ove obaveze. Ovo proizlazi iz odredbe da član koji nije ispunio obavezu dodatne uplate / unosa uloga može biti isključen. Ispunjenje jedino može biti potpuno ispunjenje. Delimično ispunjenje ne može se smatrati ispunjenjem.

I kada je član isključen zbog neispunjenja obaveze dodatne uplate, to ne mora da znači da je ova obaveza prestala u svim situacijama. Zakon predviđa da ova obaveza može ostati i nakon njegovog isključenja i da član može biti dužan da izvrši uplatu (član 195. stav 5. ZPD). Uslov za to je da je to neophodno za namirenje poverilaca društva. Treba smatrati da je to neophodno za namirenje poverilaca ako neto imovina društva nije dovoljna za njihovo namirenje ili društvo neće imati dovoljno likvidnih sredstava za izmirenje poverilaca u nekom doglednom vremenu zbog čega postoji rizik dodatnih opterećenja zateznom kamatom, troškovima sudskih postupaka, blokadom računa i slično. Ova obaveza je utuživa, a aktivno je legitimisano društvo.

Isključenog člana pogađa još jedna sankcija. Zakon predviđa da on nema pravo na naknadu za svoj udeo (član 195. stav 3. ZPD). Udeo tog člana postaje sopstveni udeo. Međutim, Zakon ne sadrži normu da li isključeni član ima pravo na vraćanje dodatne uplate, bilo da je on ovu obavezu ispunio delimično ili da je uopšte nije ispunio, ali ju je ispunio nakon isključenja zbog toga što je to bilo neophodno za namirenje poverilaca. Kako Zakon ne predviđa da član gubi i pravo na vraćanje dodatne uplate, tumačenjem se ne može vršiti proširenje ove sankcije, tako da član koji je isključen zbog neispunjenja obaveze unošenja dodatne uplate, ima pravo na vraćanje, ako ju je ispunio delimično ili u celosti nakon isključenja, u skladu sa pravilima o vraćanju dodatnih uplata.

Oslobođenje od obaveze unošenja dodatne uplate

Zakon predviđa samo jedan razlog koji može biti osnov za oslobođenje od obaveze dodatne uplate. Član društva može ovlastiti društvo da proda njegov udeo. Ova mogućnost važi samo za člana koji je ispunio obavezu unošenja uloga za udeo koji je stekao u društvu. Ako član nije ispunio ovu obavezu, makar i delimično, ne može se koristiti ovim pravom. Ovlašćenje za prodaju udela daje se kao jednostrana izjava volje i za njeno važenje ne zahteva se da se društvo saglasi sa time. Osim što je izjava uslovljena ispunjenjem obaveze unošenja uloga u društvo, ona je i oročena. Izjava se može dati samo u roku od 30 dana od dana dospelosti obaveze uplate. Nakon tog roka se ne može dati ni jednostrano, ni u sporazumu sa društvom. Zakon o privrednim društvima ne sadrži normu o formi te izjave. Ali to ne znači da se ona može dati u bilo kojoj formi. Forma te izjave mora odgovarati formi ugovora o prodaji udela zbog čega mora biti data u pisanoj formi, a potpis člana mora biti overen u skladu sa zakonom o overi potpisa (od strane javnog beležnika). Do isteka roka od 30 dana član je dužan da dostavi društvu overenu izjavu – ovlašćenje za prodaju njegovog udela. Društvo može da zaključi ugovor o prodaji na osnovu javnog nadmetanja, ali može i na osnovu neposredne pogodbe, zavisno od toga kako je dato ovlašćenje za prodaju. Ugovor se zaključuje u ime člana koji je dao ovlašćenje, a društvo u tom ugovoru istupa kao punomoćnik preko lica koje ima ovlašćenje za zastupanje društva.

Ovlašćenje za prodaju udela sadrži i ovlašćenje za prijem novca koji se dobije prodajom. I ne samo za prijem, već i za zadržavanje tog novca. Iz Zakona proizlazi da je društvo ovlašćeno da zadrži primljeni novac od prodaje udela na ime dodatne uplate koju član duguje, iako mu prodajom udela prestaje članstvo. Iz više odredaba proizlazi da prestanak statusa člana ne gasi i obavezu dodatne uplate. Prilikom prodaje udela, društvo može da organizuje prodaju putem javnog nadmetanja, ali može i neposrednom pogodbom. Način prodaje zavisi od ovlašćenja za prodaju. Član društva u ovlašćenju za prodaju određuje način prodaje, ali ne može da odredi i cenu. Čak i ako je član dao ovlašćenje za prodaju neposrednom pogodbom, to ne podrazumeva i mogućnost da društvo proda udeo po bilo kojoj ceni. Ako ga ne proda po ceni koja bar približno odgovara tržišnoj vrednosti (čini se da je u današnje vreme bolje reći „fer“ vrednosti), to daje članu različita prava kojima može da se štiti, zavisno od toga da li ima pravo na vraćanje uplate, odnosno da li društvo zahteva od njega da doplati nedostajući iznos. Ako društvo prodajom dobije iznos koji je veći od iznosa dodatne uplate koji duguje član, dužno je da razliku isplati članu. Obrnuto, ako dobijeni iznos nije dovoljan za izmirenje obaveze dodatne uplate, član je dužan da doplati nedostajući deo.

Ako član ne dâ ovlašćenje društvu za prodaju njegovog udela u roku od 30 dana od dana dospelosti obaveze ili ako ovlašćenje dâ, ali društvo ne uspe da proda udeo u roku od dve godine od dana dospelosti obaveze, društvo može da donese odluku o isključenju tog člana. Ali, društvo neće imati pravo da isključi člana, ako je ono odgovorno za to što udeo nije prodat. Odgovornost društva treba ceniti po tome da li je ono preduzelo potrebne radnje u cilju prodaje, kao i da li postoje razlozi za neuspeh prodaje koji se mogu pripisati društvu. Ako društvo jeste odgovorno za neuspeh prodaje, onda ne može da se koristi pravom na isključenje člana. Ipak, društvo zbog toga ne gubi mogućnost utuženja i prinudne naplate. Ako se društvo odluči za primenu mere isključenja, ono tu meru mora da primeni na sve članove koji nisu ispunili obavezu i jednom odlukom obuhvatiti sve te članove. Isključenim članovima ne priznaje se pravo na naknadu (član 179. stav 5. ZPD), ali se njihova obaveza dodatne uplate ne gasi i pored isključenja (član 179. stav 6. ZPD).

Korišćenje sredstava od dodatnih uplata

Kada primi dodatne uplate društvo ih iskazuje u kategoriji kapitala, i to kao rezerve društva. One mogu činiti rezerve bez obaveze vraćanja ili rezerve kod kojih postoji obaveza vraćanja. Prema Pravilniku o kontnom okviru i sadržini računa u kontnom okviru za privredna društva, zadruge i preduzetnike (“Sl. glasnik RS”, br. 89/2020) dodatne uplate razvrstavaju se kao rezerve na račun 323 ako ne postoji obaveza vraćanja, a na račun 322 ako postoji obaveza vraćanja. Sama obaveza vraćanja može biti evidentirana na račun 469, ako postoji obaveza vraćanja u toku izveštajnog perioda, ili na račun 419 ako će se dodatne uplate vratiti u periodu dužem od jednog izveštajnog perioda.

Bilo da postoji obaveza vraćanja dodatnih uplata ili da ona ne postoji, iznos primljen po tom osnovu ne može se smatrati prihodom iz obavljanja delatnosti, a to znači ni uvršten u dobit. U tom smislu Mišljenje Ministarstva finansija (sa aspekta računovodstvenih propisa – nadležnost sektora za finansijski sistem), br. 011-00-232/2021-04 od 27.5.2021. Prema članovima društva može postojati obaveza vraćanja ili ne mora postojati, već prilikom ispunjenja obaveze unošenja dodatne uplate. Ali, i kada ta obaveza postoji, ona naknadno može da prestane, npr. po osnovu oprosta od strane lica kome se vraćanje duguje.

Rezerve po osnovu dodatnih uplata mogu biti iskorišćene za različite svrhe, a svrha se određuje ili osnivačkim aktom ili odlukom skupštine ili zakonom. Iskorišćenje dodatnih uplata ne znači i prestanak obaveze vraćanja, ako su dodatne uplate unete sa obavezom vraćanja. Obaveza vraćanja ne zavisi od toga da li na računu dodatnih uplata postoje sredstva od dodatnih uplata ili ne postoje. Ova obaveza zavisi od toga da li je uopšte nastala i da li je prestala ispunjenjem ili se ugasila na neki drugi način (npr. opraštanjem duga, konverzijom u ulog u osnovni kapital i dr.). Obaveza vraćanja dodatnih uplata ne prestaje samo zbog toga što su sredstva od dodatnih uplata utrošena jer sredstva od dodatnih uplata imaju svoju namenu, a ne služe za vraćanje dodatnih uplata. Nije nemoguće da se dogodi da društvo ima u rezervama od dodatnih uplata određena sredstva, iako je vratilo dodatne uplate i time ugasilo svoju obavezu vraćanja dodatnih uplata.

Vraćanje dodatnih uplata

Članovi društva mogu imati obavezu unošenja dodatnih uplata sa obavezom društva da dodatne uplate vrati ili bez obaveze vraćanja. Zakon polazi od pretpostavke da je društvo dužno da vrati dodatne uplate, i to ne mora biti izričito predviđeno ni osnivačkim aktom, ni odlukom skupštine o dodatnim uplatama. Zakon ne zabranjuje da se dodatne uplate unesu u društvo bez obaveze vraćanja, ali to mora biti izričito predviđeno ili osnivačkim aktom (ako obaveza dodatne uplate proizlazi iz njega) ili odlukom skupštine (ako je skupština donela odluku kojom se uvodi obaveza dodatne uplate). Ako nije predviđeno da se dodatne uplate ne vraćaju, društvo je dužno da ih vrati.

Poverilac prava na vraćanje dodatne uplate

Pravo na vraćanje dodatne uplate pripada članu društva koji je ispunio obavezu i izvršio uplatu. Čak i kada je član otuđio svoj udeo, on zadržava pravo na vraćanje jer ovo pravo ne prati prava koja članu pripadaju po osnovu udela u društvu. Ipak, nije zabranjeno da se prilikom prenosa udela između prenosioca i sticaoca ugovori drugačije – da pravo na vraćanje dodatne uplate pripada sticaocu udela. Za to je potrebno da je to izričito ugovoreno a, ako nije, onda se to ne pretpostavlja (član 180. stav 5. ZPD). Ipak, pravo na vraćanje dodatne uplate jeste povezano sa pravom na udeo, iako ga ne prati po samom zakonu, utoliko što ono ne može biti predmet samostalnog pravnog prometa. Član ne može da ga ustupi nekom trećem licu, ali može da ga ustupi sticaocu udela, tako da ovo pravo može da pripada ili aktuelnom imaocu udela ili nekom od prethodnih imalaca udela. Osnov ustupanja je ugovor koji je upravljen na prenos udela (prodaja, poklon, razmena i sl.). Iako Zakon ne zabranjuje izričito ustupanje prava na vraćanje dodatne uplate nezavisno od ustupanja udela, to nije moguće jer se pravo na vraćanje dodatnih uplata uvek povezuje sa članstvom u društvu – sadašnjim ili bivšim. Osim toga, ako bi ovo pravo bilo preneto samostalno, onda trećem licu društvo ne bi moglo da istakne neke prigovore i koristi neka prava, kao npr. da dodatnu uplatu uračuna u ulog koji član nije uneo ili da su sredstva potrebna za izmirenje poverilaca ili pokriće gubitaka jer treća lica nisu dužna da vode računa o takvim okolnostima. Nisu predviđeni slučajevi prenosa prava na dodatne uplate po samom zakonu, osim u slučaju nasleđivanja, odnosno pravnog sledbeništva, ali i tada se pravo na vraćanje dodatne uplate vezuje za pravo na udeo (naslednik ili pravni sledbenik nasleđuje / stiče i pravo na udeo i pravo na vraćanje dodatnih uplata).

Pravo na vraćanje dodatne uplate pripada i članu koji je isključen iz društva iz bilo kog razloga, kao i članu koji je istupio iz društva svojom voljom, čak i kada nije tražio naknadu za svoj udeo. I u situacijama kada Zakon o privrednim društvima predviđa da član nema pravo na naknadu za udeo, on ne predviđa da se gubi i pravo na vraćanje dodatne uplate.

U okviru pitanja o mogućoj promeni poverioca prava na vraćanje dodatne uplate stoji i pitanje mogućnosti prinudnog izvršenja. Ovo pravo nije podobno za promet nezavisno od prometa udela, što ga čini nepodobnim i za prinudno izvršenje prodajom tog prava u izvršnom postupku. Ali, to ne znači da izvršenje nije moguće. Ono će biti podobno za prinudno izvršenje ako je nastalo potraživanje na vraćanje dodatne uplate, a to podrazumeva da je društvo donelo odluku o vraćanju ili da je član koji ima pravo na vraćanje to zahtevao, kao i da je sproveden zakonom propisani postupak koji prethodi vraćanju. Izvršenje se može sprovesti primenom pravila o izvršenju na novčanom potraživanju izvršnog dužnika (čl. 256-287 Zakona o izvršenju i obezbeđenju (“Sl. glasnik RS”, br. 106/2015, 106/2016 – autentično tumačenje, 113/2017 – autentično tumačenje, 54/2019 i 9/2020 – autentično tumačenje)). Međutim, to nije moguće sve dok ne nastane obaveza društva da vrati dodatne uplate i dok ne bude izvesno da ne postoje smetnje za ispunjenje ove obaveze, odnosno pravo društva da odbije vraćanje. Ako je društvo dužno da vrati dodatnu uplatu i izvesno je da nema smetnji za njeno ispunjenje, takvo potraživanje može biti predmet prinudnog izvršenja. Predmet prinudnog izvršenja ne može biti pravo na vraćanje koje postoji samo kao načelno pravo, ali nije izvesno da li je društvo dužno da ispuni tu obavezu.

Sadržina obaveze na vraćanje dodatne uplate

Ako društvo ima obavezu da vrati dodatne uplate, ono je dužno da vrati primljeni iznos novca bez kamate, troškova ili drugih uvećanja. Dodatne uplate nisu zajam i ne podrazumevaju kamatu ili druge dodatne obaveze društva, što znači da se primljeni iznos ne može uvećati.

Društvo ne može da ispuni obavezu vraćanja dodatne uplate predajom neke druge imovinske koristi umesto isplatom u novcu. U situaciji kada postoji saglasnost člana i društva da se, umesto isplate u novcu, članu preda neka druga imovinska vrednost, to nije nemoguće, ali je potrebno da se za to ispune određeni uslovi. Između člana i društva ne može biti dogovoreno da se umesto dodatne uplate preda neka druga imovinska vrednost pre nego što se steknu uslovi da društvo može da izvrši isplatu. Tek tada, moguće je ugovoriti zamenu ispunjenja, ali za taj pravni posao važe norme predviđene za pravne poslove i radnje u kojima postoji lični interes (čl. 65-68 ZPD). Po pravilu, takav sporazum o zameni ispunjenja mora biti odobren od strane skupštine društva, osim ako je reč o jedinom članu društva ili postoji drugi osnov koji isključuje obavezu odobravanja (član 66. stav 11. ZPD). Sporazum o zameni ispunjenja je samostalan pravni posao u odnosu na vraćanje dodatnih uplata i može biti zaključen tek kada obaveza vraćanja dodatne uplate stekne zahtev koji omogućava isplatu, odnosno prinudnu naplatu.

Ako je dodatnih uplata bilo više od strane jednog člana, moguće je da društvo vrati više dodatnih uplata odjednom. I za takvo vraćanje važe pravila o vraćanju dodatnih uplata koja važe i za vraćanje jedne dodatne uplate, uključujući i pravila o postupku. Ipak, u ovakvim slučajevima svaka obaveza vraćanja ostaje posebna obaveza. Kumulacija koja ovde nastaje, nastaje samo iz ugla isplate. Ali, ne dolazi do objedinjavanja ovih obaveza u smislu da one postaju jedna obaveza, već svaka od njih ostaje samostalna obaveza i može imati različitu pravnu sudbinu.

U praksi se pojavljuju i dodatne uplate u stranoj valuti, što nije protivno važećim propisima. Ali, to prilikom vraćanja otvara pitanje da li je dozvoljeno vraćanje dodatne uplate u stranoj valuti. Prema Zakonu o deviznom poslovanju plaćanje u Republici Srbiji između rezidenata i između rezidenata i nerezidenata vrši se u dinarima (član 34. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju (“Sl. glasnik RS”, br. 62/2006, 31/2011, 119/2012, 139/2014 i 30/2018)). U slučajevima koji su propisani kao izuzeci, plaćanje se može vršiti i u devizama, ali među izuzecima nije naveden slučaj vraćanja dodatnih uplata. Po ovom zakonu nema smetnji da obaveza glasi na stranu valutu, ali se ispunjava u dinarima, što za obavezu vraćanja znači da odluka o vraćanju dodatnih uplata može da glasi na stranu valutu, ako je uplata izvršena u stranoj valuti, ali se sama isplata ne može izvršiti u stranoj valuti, već u dinarima. Ako nije drugačije određeno odlukom o vraćanju dodatnih uplata, primeniće se srednji kurs Narodne banke Srbije. Ali, nije zabranjeno da se odlukom predvidi i neki drugi kurs te valute (kupovni ili prodajni).

Ograničenje plaćanja prilikom vraćanja dodatnih uplata odnosi se na plaćanja u Republici Srbiji. Ali, ako se dodatne uplate vraćaju članu koji je strano lice (nerezident) i isplata se vrši na račun nerezidenta van Republike Srbije, nije reč o plaćanjima u Republici Srbiji, tako da ograničenje koje se odnosi na isplatu u devizama ne važi za takve isplate. U tom slučaju se vraćanje dodatnih uplata može vršiti i u stranoj valuti.

Gubitak prava na vraćanje dodatne uplate

Okolnost da je član društva ispunio svoju obavezu dodatne uplate ne mora da znači da će imati i pravo na vraćanje. Obaveza društva da vrati dodatne uplate neće postojati ili se može ugasiti i bez ispunjenja po različitim osnovima.

1.       Obaveza dodatne uplate ne sadrži i obavezu vraćanja. Moguće je da je obaveza dodatne uplate uvedena bez obaveze vraćanja. To može biti predviđeno samim osnivačkim aktom ili odlukom skupštine. Potrebno je da postoji izričita odredba o tome da se dodatne uplate neće vraćati članovima koji su ispunili tu obavezu. Bez takve odredbe, polazi se od pretpostavke da član ima pravo na vraćanje.

2.       Član nije u celosti ispunio svoju obavezu unošenja uloga u društvo. Zakon zabranjuje vraćanje dodatnih uplata članovima društva koji nisu ispunili svoju obavezu unošenja uloga u osnovni kapital (član 180. stav 2. ZPD). Dovoljno je da član nije ispunio svoju obavezu makar delimično, da bi bila primenjena odredba koja zabranjuje vraćanje dodatne uplate. Društvo ima pravo da odbije vraćanje dodatne uplate sve dok član ne ispuni svoju obavezu unošenja uloga. Čak i kada društvo odluči da vrati dodatne uplate i sprovede postupak vraćanja, ono ima pravo da odbije ispunjenje ove obaveze prema članu koji nije ispunio obavezu unošenja uloga u osnovni kapital. Zakon ovde ne pravi razliku u zavisnosti od toga da li je obaveza unosa uloga u osnovni kapital dospela ili nije. Razumljivo je da društvo može da odbije vraćanje dodatne uplate ako je član u docnji sa ispunjenjem obaveze unosa uloga u osnovni kapital. Ali, ako on nije ispunio ovu obavezu jer ona nije dospela (a rok za ispunjenje može iznositi i pet godina), otvara se pitanje kako treba tumačiti normu o zabrani vraćanja dodatne uplate. Ako se ona tumači gramatički, ova zabrana važi i za nedospele obaveze unosa uloga u osnovni kapital. Ako se tumači sistematski, ona ne bi trebalo da važi jer se članu ne može zameriti da nije ispunio svoju obavezu unosa uloga, ako ta obaveza nije još uvek dospela. Kako je reč o imperativnoj normi – zabrani, ona se po pravilima tumačenja tumači, pre svega, gramatički. Za odstupanje od gramatičkog tumačenja moraju postojati jaki razlozi koji se ovde ne vide. Iz toga proizlazi da zabrana važi i u odnosu na članove koji nisu uneli uloge u osnovni kapital, iako rok za ispunjenje ove obaveze nije istekao. Time dodatna uplata postaje sredstvo obezbeđenja ispunjenja obaveze unošenja uloga u osnovni kapital.

3.       Uračunavanje dodatne uplate u obavezu unošenja uloga u osnovni kapital. U slučaju da član nije ispunio obavezu unošenja uloga u osnovni kapital, osim što važi zabrana vraćanja dodatnih uplata sve dok je ne ispuni, ovu situaciju je moguće razrešiti na još jedan način. Zakon dozvoljava i da se dodatna uplata uračuna u ispunjenje obaveze unošenja uloga (član 180. stav 3. ZPD). Reč je o nekoj vrsti kompenzacije koja je uređena specijalnim normama ZPD. Ali, to je dozvoljeno samo ako član koji nije ispunio tu obavezu to zahteva od društva. Bez zahteva člana, društvo nije ovlašćeno da izvrši ovakvu kompenzaciju. Ali, društvo nije ni obavezno da prihvati zahtev člana i uračuna dodatnu uplatu u ispunjenje obaveze unošenja uloga u osnovni kapital društva. Ovo je razumljiva odredba, iako se možda ne čini tako na prvi pogled. Ako društvo prihvati ovakav zahtev člana, onda se iznos koji je on uneo u društvo pretvara u ulog u osnovni kapital, što ima ekonomski efekat kao da je član oslobođen obaveze unošenja dodatne uplate (za razliku od drugih članova). Zato prihvatanje zahteva člana da se izvrši uračunavanje ima smisla samo ako društvo namerava da vrati  dodatne uplate, čime bi tog člana isključilo iz vraćanja i time postupilo ravnopravno prema svim članovima. Ako nadležni organ društva donese odluku da prihvata zahtev člana, iznos za koji član nije ispunio obavezu unošenja uloga izmiruje se na teret obaveze društva da vrati dodatnu uplatu tom članu. Ako nakon ove kompenzacije preostane neki iznos, društvo je dužno da isplati članu taj iznos po osnovu obaveze vraćanja dodatne uplate. Ako je iznos manji, član ostaje dužan da isplati iznos koji nije uneo u osnovni kapital društva, ali ne pre dospelosti te obaveze koja je bila predviđena pre ove kompenzacije. Ovde može da se postavi i pitanje da li je potrebno da obaveza člana da unese određeni ulog bude novčana, tj. da li se može kompenzirati njegova obaveza unošenja nenovčanog uloga sa novčanom obavezom društva da vrati dodatnu uplatu. Zakon o privrednim društvima dozvoljava ovakvu zamenu (član 46. stav 4. tačka 2) ZPD), ali u tom slučaju odluka nadležnog organa kojom se dozvoljava ovakva kompenzacija mora da sadrži i odredbu kojom se dozvoljava članu zamena ispunjenja. Treba imati u vidu i da je nadležna za donošenje ovakve odluke u društvu s ograničenom odgovornošću, skupština DOO. Razume se, ako se dodatne uplate unose bez obaveze vraćanja, uračunavanje dodatne uplate u ulog u osnovni kapital nije dozvoljeno.

4.       Neophodnost dodatnih uplata za pokriće gubitaka ili namirenje poverilaca društva. Zakon isključuje obavezu društva da vrati dodatne uplate ako su one neophodne za pokriće gubitaka društva ili za namirenje poverilaca društva (član 180. stav 1. ZPD). Neophodnost za pokriće gubitaka društva je jednostavnije razumeti. Ako društvo ima nepokrivene gubitke, ono ne sme da vrati dodatne uplate sve dok ima nepokrivene gubitke. Da li je neophodno koristiti dodatne uplate za pokriće gubitaka, to je relativno jednostavno utvrditi. Ako društvo ima nepokrivene gubitke, a nema druga sredstva iz kojih bi moglo da ih pokrije (npr. neraspoređenu dobit; rezerve za tu namenu), onda je korišćenje dodatnih uplata za tu svrhu opravdano. Iz zakonske formulacije stiče se utisak da bi društvo moralo da prethodno utvrdi da li ima druge izvore za pokriće gubitaka i iskoristi ih za pokriće gubitaka, a tek ako nema drugih sredstava, mogu se za to koristiti dodatne uplate. Time se dodatne uplate stavljaju na poslednje mesto, i predstavljaju „krajnje rešenje“. Dakle, ako društvo ima druga sredstva (npr. neraspodeljenu dobit), ono ne može da iz dodatnih uplata pokrije gubitak, a onda da raspodeljuje dobit. Ako se dodatne uplate iskoriste za pokriće gubitaka, ostaje i pitanje da li se mogu steći uslovi da se one ikada vrate. Iz zakonskih formulacija ne proizlazi da je reč o trajnom gubitku prava na vraćanje dodatnih uplata. Društvo ne može da vrati dodatne uplate ako ima nepokrivene gubitke. Ali, kada ih pokrije (iz dodatnih uplata), to ne znači da članovi gube pravo na vraćanje. Pravo na vraćanje se ne dovodi u vezu sa postojanjem neiskorišćenih dodatnih uplata. Zakon ne predviđa da se dodatne uplate vraćaju iz sredstava dodatnih uplata. Upravo se i očekuje da dodatne uplate budu potrošene kod svih dodatnih uplata. Da bi vratilo dodatne uplate društvo ne mora i ne može da formira nova sredstva dodatnih uplata i da „dodatne uplate vraća iz dodatnih uplata“. Bitno je da nema smetnji za vraćanje koje Zakon propisuje kao smetnje za vraćanje, a ne da u rezervama formiranih iz dodatnih uplata ima dovoljno sredstava za vraćanje dodatnih uplata. Kada je reč o određenju kada su dodatne uplate neophodne za namirenje poverilaca, treba primeniti isti princip. One će biti neophodne ako društvo nema druga sredstva iz kojih može izmiriti poverioce prema kojima su obaveze dospele. Sve dok ima druga sredstva, ono ne može da iskoristi dodatne uplate za namirenje poverilaca, što se ne odnosi na njihovo korišćenje radi održavanja likvidnosti. Kada nestane opasnost od toga da poverioci ostanu nenamireni, i nema drugih smetnji za vraćanje dodatnih uplata, društvo može da vrati dodatne uplate.

5.       Odricanje od prava na vraćanje dodatne uplate. Iako Zakon o privrednim društvima ne sadrži odredbu koja izričito predviđa mogućnost odricanja od prava na vraćanje dodatnih uplata, primenom opštih normi, moguće je da se član odrekne ovog prava. On se može odreći samo u svoje ime, i to onda kada / ako društvo odluči da vrati dodatne uplate. Njegovo odricanje ne isključuje vođenje postupka za vraćanje dodatnih uplata, osim ako je reč o jedinom članu društva. Ali, ako ima više članova, dejstvo odricanja nastaje tek onda kada on postane poverilac društva koji ima zahtev za vraćanje dodatnih uplata, što podrazumeva da je društvo sprovelo postupak predviđen Zakonom za vraćanje dodatnih uplata i da je poverilac stekao pravo da zahteva isplatu. Pre toga on se ne može odreći prava na vraćanje dodatnih uplata jer nije ni izvesno da li ima to pravo. Za odricanje je potrebno da postoji izvesnost da to pravo postoji, a u situaciji kada ono nije izvesno, odricanje od hipotetičkog prava neće proizvesti pravno dejstvo.

Postupak vraćanja dodatnih uplata

Zakon o privrednim društvima propisuje obavezu društva da pre vraćanja dodatnih uplata sprovede postupak primenom pravila koja važe za smanjenje osnovnog kapitala. Iako se dodatnim uplatama ne povećava osnovni kapital, niti se vraćanjem dodatnih uplata smanjuje osnovni kapital, društvo je dužno da pre vraćanja dodatnih uplata sprovede propisani postupak. Vraćanje dodatnih uplata bez sprovedenog postupka u skladu sa Zakonom smatralo bi se nedozvoljenim isplatama članovima, sa svim posledicama koje iz toga proizlaze.

Rok za vraćanje dodatnih uplata može biti određen osnivačkim aktom ili odlukom skupštine. I u jednom i u drugom slučaju on će, po pravilu, biti odrediv a ne tačno određen, naročito ako je predviđen osnivačkim aktom. Ali, ako nije predviđen osnivačkim aktom, već odlukom skupštine on može biti i tačno određen – navođenjem određenog datuma do koga dodatne uplate moraju biti vraćene. Ako je određen osnivačkim aktom, skupština po pravilu ne može da ga izmeni. Ali, skupština može, svojom odlukom da uvede obavezu dodatne uplate, što znači i da svojom odlukom odredi rok vraćanja. Ako bi skupština želela da izmeni samo rok vraćanja koji je predviđen osnivačkim aktom, takva odluka po svojim pravnim dejstvima izjednačava se sa odlukom o uvođenju dodatnih uplata i skupština je može doneti samo primenom pravila o uvođenju obaveze dodatnih uplata odlukom skupštine ili primenom pravila o izmenama osnivačkog akta.

Ako osnivačkim aktom ili odlukom skupštine nije predviđen rok vraćanja, društvo je dužno da vrati dodatne uplate, ako član društva to zahteva, a nema osnova zbog koga društvo ne sme da izvrši vraćanje. Formulacija odredbe o tome (član 180. stav 1. ZPD) stvara nedoumice. Ova odredba govori o tome da se dodatne uplate vraćaju na zahtev članova društva, pominjući članove u množini, što nije uobičajeno. U ovakvim slučajevima redovno se govori u jednini, što znači da bi odredba trebalo da pominje člana koji zahteva vraćanje, a ne članove. Kada se pominje množina, to redovno otvara pitanje, da li je dozvoljen zahtev i samo jednog člana ili vraćanje dodatnih uplata moraju da traže svi članovi da bi on bio dozvoljen. Ako bi se odredba tumačila jezički, njeno značenje je da zahtev moraju da podnesu svi članovi, tj. da jedan član ne može da traži vraćanje. Međutim, ako društvo ne vrati dodatne uplate, svaki član društva ima pravo na tužbu, a tužba se podnosi individualno, iz čega proizlazi da i zahtev za vraćanje mora biti individualan. Mora se zaključiti da je reč o omašci u formulaciji i da nije neophodno da svi članovi (ili većina) podnesu zahtev za vraćanje dodatnih uplata da bi društvo imalo obavezu vraćanja. U prilog tome je i okolnost da naše pravo ne poznaje kolektivne tužbe, za razliku od anglosaksonskog prava. Ali, ako samo jedan član zahteva vraćanje dodatnih uplata, sledeća dilema tiče se postupanja društva po tom zahtevu. Da li društvo može da donese odluku da dodatne uplate vrati samo članu koji je to zahtevao ili, ako usvoji zahtev, ima obavezu da svim članovima vrati dodatne uplate, čak i onima koji to ne zahtevaju? Ni na ovo pitanje Zakon ne sadrži jasan odgovor, tako da preostaje da se do njega dođe tumačenjem.

Iako obaveza dodatnih uplata postoji za sve članove, to ne implicira da i obaveza vraćanja mora postojati u odnosu na sve članove, ako je reč o vraćanju na zahtev jednog člana. Zahtev člana da mu se vrate dodatne uplate ne može da podrazumeva da se on odnosi i na ostale članove, niti može da stvori obavezu društva prema ostalim članovima – članovima koji to ne zahtevaju. Oko ovih pravila, koja su opšta pravila u pravu, nema dileme. Međutim, njihova primena može da znači da će društvo biti dužno da za svakog od članova donese posebnu odluku i odvojeno sprovede postupak vraćanja, ako svaki od njih posebno podnosi zahtev, u različito vreme. Iako ovakvo ponašanje članova stvara dodatne obaveze za društvo jer će društvo morati da vodi odvojene postupke, drugačija realizacija nije moguća jer bi to moglo da znači povredu nečijeg prava.

Odluka o vraćanju dodatnih uplata

Postupak vraćanja dodatnih uplata započinje donošenjem odluke o vraćanju. Zakon sadrži samo generalnu instrukciju da se vraćanje dodatnih uplata vrši primenom odredaba o smanjenju osnovnog kapitala društva (član 180. stav 6. ZPD). Ova odredba odnosi se na postupak, a ne na materijalnopravne odredbe o vraćanju. Odluku o vraćanju donosi skupština društva, dvotrećinskom većinom glasova od ukupnog broja glasova u skupštini.

Aktima društva nije moguće predvideti da odluku donosi drugi organ jer je to isključiva nadležnost skupštine. Dozvoljeno je predvideti da većina ne mora biti dvotrećinska, i to tako da može biti predviđena i manja i veća većina, a to može biti predviđeno samo osnivačkim aktom, ali ne i drugim aktom društva. Ako se predviđa većina manja od dvotrećinske, ona ne može biti manja od obične većine, računajući od ukupnog broja glasova u skupštini (više od polovine od ukupnog broja, a ne od prisutnih). Manja većina može biti predviđena za smanjenje osnovnog kapitala, i ona važi i za vraćanje dodatnih uplata. Ali, osnivačkim aktom može biti predviđena manja većina i samo za donošenje odluke o vraćanju dodatnih uplata. Ako se predviđa veća većina, Zakon ne propisuje ograničenje, što znači da se osnivačkim aktom može predvideti i jednoglasnost kao broj glasova koji je potreban za donošenje odluke. Prilikom glasanja za odluku o vraćanju dodatnih uplata svi članovi društva imaju pravo glasa.

Odluka o vraćanju dodatnih uplata mora biti registrovana kod APR-a, i objavljeno obaveštenje poveriocima o vraćanju dodatnih uplata. Rok za registraciju iznosi tri meseca i računa se od dana donošenja odluke. Ako se ne registruje u tom roku, Zakon propisuje da je ništava. To znači da ne proizvodi pravno dejstvo po samom zakonu, i da nije potrebno da sud donese odluku kojom je stavlja van snage. Svako se može pozivati na njenu ništavost, a da ne mora da podnosi tužbu da bi se to utvrdilo. Sud i drugi državni organ kada im se u postupku pojavi ovakva odluka kao relevantna za rešavanje predmeta, dužni su da vode računa o njenoj ništavosti po službenoj dužnosti. Protekom vremena ona se ne konvalidira.

Iako iz ugla registracije nije propisan sadržaj ove odluke kao uslov za registraciju, zbog toga što mora biti realizovana ona mora da sadrži elemente koji su potrebni za sprovođenje. Neophodno je da sadrži identifikacione podatke o licima kojima se vraćaju dodatne uplate. Ovde treba voditi računa da to ne moraju uvek biti aktuelni članovi društva, kao npr. u situaciji kada je član otuđio udeo, ali nije preneo i pravo na vraćanje dodatne uplate. Moraju postojati i podaci o iznosima dodatnih uplata koje se vraćaju pojedinim licima, a valuta može biti izražena i u dinarima i u stranom novcu. Za pojedina lica, ako o tome nije doneta posebna odluka, ova odluka može da sadrži i određenje da se pojedinom od članova ne vraća dodatna uplata ako on nije ispunio obavezu unošenja uloga u društvo i da će se njegova dodatna uplata smatrati ispunjenjem obaveze unošenja uloga. Mogućnost vraćanja i u ovom slučaju postoji samo ako je dodatna uplata veća od vrednosti koju član nije uneo u društvo, tako da i nakon iskorišćenja dodatne uplate kao uloga, preostane neki iznos koji može da se vrati članu.

Odluka o vraćanju dodatnih uplata treba da sadrži i rokove za realizaciju pojedinih obaveza (registracije, pojedinačno obaveštavanje poverilaca, ispitivanje osnovanosti zahteva poverilaca za davanje obezbeđenja i davanje sredstava obezbeđenja, isplate na ime vraćanja dodatnih uplata). Nedostatak rokova ne čini odluku protivpravnom, već samo može da uzrokuje potrebu podnošenja zahteva za ispunjenje obaveze. Odluka se može pobijati kao i druge odluke skupštine, nezavisno od propuštanja da se izvrši registracija, što vodi kasnijoj mogućoj ništavosti odluke. Ako odluka postane ništava zbog propuštanja registracije u roku, nema osnova za njeno pobijanje pred sudom jer je po samom zakonu postala ništava, ali je moguća tužba za utvrđenje ništavosti. Ako je tužba bila podneta pre nastupanja ništavosti, sud treba da donese odluku kao i u slučaju kada se nakon podnošenja tužbe promene okolnosti, što ima značaja i za meritum odluke, kao i za troškove postupka.

Postupak registracije odluke

Svrha registracije odluke o vraćanju dodatnih uplata jeste obaveštavanje poverilaca o nameri društva da vrati dodatne uplate, a cilj obaveštavanja jeste omogućavanje poveriocima da traže neko sredstvo obezbeđenja ispunjenja obaveze koju društvo ima prema njima. Zbog toga, odluka mora biti objavljena u registru APR-a najmanje tri meseca nakon dana registracije (član 147a stav 1. ZPD), zajedno sa obaveštenjem o nameri vraćanja dodatnih uplata. Time se ona čini vidljivom svakom licu, uključujući i poverioce društva. Osim toga, društvo ima i obavezu da o nameri vraćanja dodatnih uplata uputi obaveštenje svakom od poverilaca koji ima potraživanje prema društvu u iznosu od najmanje 2.000.000 dinara, ako je reč o dinarskom potraživanju. Ako potraživanje glasi na stranu valutu, onda se ono preračunava u dinare (po srednjem kursu NBS, ako nije ugovoren neki drugi kurs) i određuje da li je ovaj cenzus zadovoljen. Obaveštenje se šalje na adresu koja je registrovana kao adresa privrednog društva za prijem pošte, odnosno adresa sedišta pravnog lica, a fizičkim licima na poznatu adresu koju su ona dostavila društvu. Društvo je dužno da ovim poveriocima uputi obaveštenje i da o tome obezbedi dokaz. Rok za upućivanje obaveštenja je 30 dana od dana registracije odluke o vraćanju dodatnih uplata. Društvo nije dužno da vodi računa o uručenju i da obezbedi dokaz da im je obaveštenje uručeno. Rizik od gubitka pošiljke ili neuručenja iz drugih razloga je na primaocu. Zakon ne propisuje kaznenopravne sankcije za neispunjenje ove obaveze, ali su statusnopravne i građanskopravne moguće.

Poverioci imaju pravo da traže od društva obezbeđenje ispunjenja obaveze koju društvo ima prema njima. Zahtev društvu, poverioci mogu podneti do isteka roka u kome odluka o vraćanju dodatnih uplata mora biti objavljena na sajtu APR-a (tri meseca od dana registracije). Ipak, to pravo nemaju svi poverioci. Pravo na obezbeđenje nemaju:

1. Poverioci čije je potraživanje nastalo nakon isteka roka od 30 dana od dana registracije odluke o vraćanju dodatnih uplata (član 147a stav 3. ZPD). Za njih se očekuje da već znaju za nameravano vraćanje dodatnih uplata jer je odluka publikovana i ako su stupili u pravni odnos sa društvom, prećutno prihvataju rizik bez sredstava obezbeđenja. Ako ga ne prihvataju, onda mogu da traže u tom pravnom odnosu sredstvo obezbeđenja, a ako ga društvo ne dâ, ne moraju da stupe u pravni odnos. Ovaj rezon zakonodavca, ipak, ne obuhvata slučajeve kada neko postaje poverilac društva bez svoje volje (npr. po osnovu prouzrokovanja štete od strane društva), a Zakon nije izuzeo takve slučajeve.
2. Poverioci čija potraživanja spadaju u prvi ili drugi isplatni red prema Zakonu o stečaju (član 147a stav 6. tačka 1) ZPD). Rezon ove norme je u očekivanju da visok rang poverilaca u stečaju znači i visoku verovatnoću da će se naplatiti, makar i delimično, te da nema potrebe za dodatnim sredstvima obezbeđenja. U prilog ovog stava je to da društvo nema nepokrivene gubitke jer, da ih ima, ne bi moglo da vraća dodatne uplate.
3. Poverioci čije je potraživanje obezbeđeno (član 147a stav 6. tačka 2) ZPD). Ako poverilac već ima neko sredstvo obezbeđenja svog potraživanja, smatra se da je dovoljno obezbeđen i ne može da zahteva još jedno. Nije bitno o kom sredstvu obezbeđenja je reč. To mogu biti stvarnopravna sredstva obezbeđenja (npr. hipoteka, ručna zaloga, registrovana zaloga), ali i obligacionopravna (npr. bankarska garancija, jemstvo, akreditiv).

Čak i kada bi poverilac prema ovim odredbama imao pravo na obezbeđenje, to još ne znači da će ga i dobiti. Prvo, dužnik ima mogućnost da izbegne davanje obezbeđenja ako izmiri obavezu u roku od dva meseca od dana isteka roka u kome odluka o vraćanju dodatnih uplata mora biti objavljena. Osim izmirenja obaveze, dužnik može da izabere i opciju da dâ odgovarajuće obezbeđenje u istom roku. Odredba ne pravi razliku između dospelih i nedospelih potraživanja. Ali, ako je reč o dospelim potraživanjima, poverilac ne mora da se bavi obezbeđenjem, već može da koristi i pravo na tužbu radi naplate potraživanja. Ako mu dužnik (društvo koje vraća dodatne uplate) ne dâ obezbeđenje u propisanom roku, niti izmiri obavezu, poverilac ima pravo na sudsku zaštitu. Tužba se može podneti u roku od jednog meseca po isteku roka za davanje sredstva obezbeđenja ili izmirenja obaveze. Rok je prekluzivan, što znači da se propuštanjem gubi pravo na tužbu. Zakon sadrži i jednu odredbu sa nejasnim smislom. Poverilac je dužan i da obavesti dužnika o podnošenju tužbe u roku koji je predviđen za podnošenje tužbe (član 147a stav 4. ZPD). Za ovu dužnost nije predviđena sankcija za slučaj neispunjenja. Nije jasno ni čemu služi takvo obaveštavanje jer će tuženi dobiti tužbu od suda i znaće da je podneta.

U sudskom postupku poverilac treba da dokaže da vraćanje dodatnih uplata ugrožava naplatu njegovog potraživanja. Ako sud oceni da nema razloga za takvu ocenu, on će odbiti tužbeni zahtev. Ako je zahtev poverioca osnovan, sud bi trebalo da naloži društvu da poveriocu dâ odgovarajuće obezbeđenje. S obzirom na pravila parničnog postupka, i moguću i obaveznu sadržinu tužbenog zahteva, nije sasvim izvesno kako bi tužbeni zahtev trebalo da glasi – apstraktno, nalaganjem da se dâ neko (bilo koje) sredstvo obezbeđenja ili konkretno, nalaganjem da se dâ određeno sredstvo obezbeđenja.

Iz ugla primene ovog instituta (obaveštavanja i obezbeđenja poverilaca), u praksi on nije doživeo značajnu primenu. U sudskoj praksi nema publikovanih sporova radi dobijanja sredstva obezbeđenja, a nije poznato da li ih ima uopšte. I kada se imaju u vidu rokovi, tj. protek vremena koji je potreban za korišćenje ovog instituta, on se može primeniti na manji broj potraživanja. Ako treba da protekne oko pola godine od publikovanja odluke o vraćanju dodatnih uplata da momenta kada poverilac stiče pravo na tužbu radi dobijanja sredstva obezbeđenja, broj potraživanja na koja bi to moglo da se primeni se značajno smanjuje. U praksi, mali je broj potraživanja koja dospevaju za naplatu tek posle pet ili šest meseci od dana nastanka, a samo na njih je moguće primeniti ove norme. A, i u odnosu na ona na koja je moguća primena, preostaju teškoće dokazivanja i nemogućnost primene na neke situacije. Poverioci se ne mogu suprotstaviti vraćanju dodatnih uplata i ne mogu tražiti da sud zabrani vraćanje dodatnih uplata. Da mogu, to bi bilo efikasno sredstvo za zaštitu njihovih potraživanja i moglo bi se kombinovati sa zahtevom za davanje obezbeđenja u obliku zabrane vraćanja dodatnih uplata ako se ne dâ odgovarajuće sredstvo obezbeđenja. Bez toga, samo zahtev da se dâ sredstvo obezbeđenja ne izgleda kao efikasno sredstvo obezbeđenja naplate potraživanja i praksa nije potvrdila da se ono koristi.

Isplata po osnovu obaveze vraćanja dodatnih uplata

U postupku vraćanja dodatnih uplata treba odrediti i datum od koga društvo može da vrši isplate na ime vraćanja dodatnih uplata. Zakon o privrednim društvima upućuje na primenu postupka koji je predviđen za smanjenje osnovnog kapitala društva, a u postupku smanjenja osnovnog kapitala predviđeno je da se isplate mogu vršiti nakon registracije smanjenja osnovnog kapitala, u daljem roku od 30 dana od dana registracije. U postupku smanjenja osnovnog kapitala, prvo se registruje odluka o smanjenju, a nakon toga se registruje smanjenje. Međutim, u postupku vraćanja dodatnih uplata ne registruje se vraćanje dodatnih uplata, a vraćanjem dodatnih uplata ne smanjuje se osnovni kapital društva. Zbog toga, ostaje otvoreno pitanje od kog momenta društvo može da vrši isplate na ime vraćanja dodatnih uplata.

Ranije je postojala odredba u Zakonu o privrednim društvima koja je predviđala da se na smanjenje osnovnog kapitala društva s ograničenom odgovornošću primenjuju norme predviđene za smanjenje osnovnog kapitala akcionarskog društva. Reč je o članu 149. stav 1. Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 – dr. Zakon i 5/2015). Ova odredba je brisana Zakonom o izmenama i dopunama o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, br. 44/2018), što znači da za smanjenje osnovnog kapitala DOO nisu merodavne odredbe koje važe za akcionarska društva. I pored toga, APR je zadržala praksu da i prilikom registracije smanjenja osnovnog kapitala DOO zahteva i predaju dokumentacije koja se zahteva za AD, iako Zakon to ne predviđa. Ali, takva odredba sada ne postoji, što znači da otpadaju i svi uslovi koje Zakon predviđa za registraciju smanjenja osnovnog kapitala AD na društvo s ograničenom odgovornošću. To se naročito odnosi na uslov da su poverioci, koji su osnovano tražili obezbeđenje, i dobili obezbeđenje ili isplaćeni. Međutim, tog uslova nema kod DOO, bez obzira na zahtev APR-a koji se odnosi na smanjenje osnovnog kapitala kod DOO.

Rečeno sažeto, ZPD nije propisao rok od kada se mogu vršiti isplate po osnovu vraćanja dodatnih uplata, niti postoji momenat koji je tačno određen, kao što je to registracija smanjenja osnovnog kapitala, kada se isplate vrše po osnovu smanjenja osnovnog kapitala. Kod ograničenja za koja nije izričito propisano do kada ili od kada važe, ne može se tumačenjem dolaziti do momenta koji bi predstavljao imperativnu normu. Kako se vraćanje dodatnih uplata vrši po analogiji sa smanjenjem osnovnog kapitala, to nameće zaključak da vraćanje dodatnih uplata nije dozvoljeno sve dok ne istekne rok od tri meseca od dana registracije odluke o vraćanju dodatnih uplata. Nakon ovog roka, na društvu je da oceni kada će vršiti isplate. Za odluku o tome može biti relevantno da li su neki poverioci tražili obezbeđenje i da li je njihov zahtev osnovan, što se svodi na pitanje da li vraćanje dodatnih uplata ugrožava namirenje poverilaca. Ako vraćanje ne ugrožava namirenje poverilaca, moguće je vršiti isplate čim istekne rok od tri meseca od registracije i objavljivanja odluke o vraćanju dodatnih uplata. Ali, ako bi isplate ugrožavale namirenje poverilaca, moguća je odgovornost uprave poveriocima za štetu zbog nemogućnosti namirenja od društva, a nekada to može voditi i do primene instituta probijanja pravne ličnosti (član 18. ZPD) ili do nastupanja obaveze vraćanja primljenog po osnovu vraćanja dodatnih uplata. Ali, kada je reč samo o roku od koga je dozvoljeno otpočeti sa vraćanjem dodatnih uplata, on nije jasno određen zakonom. Posredno proizlazi da sa isplatama ne treba početi pre isteka roka od tri meseca od dana registracije i objavljivanja odluke o vraćanju dodatnih uplata. Ali, i nakon toga, ako postoji rizik da neko od poverilaca ne može da se naplati iz imovine društva, bolje je ne vršiti vraćanje dodatnih uplata zbog mogućnosti odgovornosti uprave i probijanja pravne ličnosti. Ako takav rizik ne postoji, onda nema razloga ni da se odugovlači sa vraćanjem dodatnih uplata.

Konverzija dodatnih uplata u osnovni kapital

Zakon o privrednim društvima predviđa i mogućnost konverzije dodatnih uplata u osnovni kapital (član 146. stav 1. tačka 5) ZPD). Osim odredbe koja predviđa tu mogućnost, nijedna druga odredba ne uređuje ovaj oblik konverzije dodatnih uplata, odnosno povećanja osnovnog kapitala. Ne bi moglo da se kaže da je jednostavnost za primenu ovog instituta razlog za nedostatak normi. Ova mogućnost konverzije otvara brojna pitanja na koja se ne nalaze odgovori u Zakonu. Upućujuća norma da se prilikom povećanja osnovnog kapitala DOO shodno primenjuju norme koje važe za povećanje osnovnog kapitala AD nema značaja jer se osnovni kapital AD ne može povećati konverzijom dodatnih uplata u osnovni kapital. Ono što su ključne dileme kod ovog povećanja, jeste sledeće:

• U kom momentu se ova konverzija može izvršiti? Moguće je odabrati različite momente, ali se osnovna dilema vrti oko pitanja – da li je ona moguća i pre nego što nastane obaveza društva da vrati dodatne uplate, ili tek nakon što lica koja imaju pravo na vraćanje dodatnih uplata steknu pravo – zahtev za isplatu. Da li je konverzija moguća onda kada lica koja imaju pravo na vraćanje steknu status poverioca društva (za vraćanje dodatnih uplata), što bi odgovaralo institutu konverzije duga društva u osnovni kapital) ili je to moguće i pre tog momenta?
• Da li se konverzija može izvršiti i u slučaju kada nisu svi članovi uneli (prihvatili da unesu) dodatne uplate? Dilema postoji zbog toga što, ako nisu svi članovi dužni da unesu dodatne uplate (jer je odluku o unošenju donela skupština većinom glasova, a ne jednoglasno) i izvrši se konverzija, samo će se uvećati njihov ulog i udeo u DOO. Ali, članovi koji nisu želeli da unesu dodatne uplate, možda bi prihvatili da unesu dodatne uloge u osnovni kapital. Kao posledica konverzije dodatnih uplata samo nekih članova, samo nekim članovima će se uvećati vrednost uloga i udela u društvu. To mogu biti i „mala vrata“ za izigravanje nekih članova i (tzv. istiskivanje) smanjivanjem vrednosti njihovih udela (i broja glasova u društvu), suprotno principu ravnopravnosti članova.
• Da li je za konverziju potrebna saglasnost svakog lica čija se dodatna uplata konvertuje u osnovni kapital ili je dovoljna odluka skupštine o konverziji? Dilema nastaje zbog toga što nisu jasni ni efekti konverzije na pravo na vraćanje dodatnih uplata. Ako konverzija gasi pravo na vraćanje dodatnih uplata, onda se mora postaviti pitanje da li to može da se uradi bez saglasnosti lica koje ima pravo na dodatne uplate.
• Po kojim principima se vrši konverzija i u korist kojih lica? Kada je reč o principima konverzije, dilema se kreće oko pitanja, da li se dodatne uplate konvertuju u ulog u osnovni kapital lica koje ima pravo na vraćanje dodatne uplate i to srazmerno vrednosti dodatne uplate, ili se konverzija vrši u korist svih članova, proporcionalno veličini (vrednosti) njihovih uloga (udela). Kada je reč o licima, mora se odgovoriti i na pitanje da li se konverzija vrši u ulog (udeo) i u korist lica koje nije član društva ili samo u korist članova.

Za odgovor na sva ova pitanja odlučujuća je priroda dodatnih uplata. Iznos koji je unet na ime dodatne uplate po svojoj prirodi pripada kategoriji kapitala i to rezervama. Namena rezervi može biti određena osnivačkim aktom ili odlukom skupštine, ali jednu od mogućih namena određuje i sam Zakon, predviđanjem da se one mogu konvertovati u osnovni kapital društva. Time im ZPD daje status rezervi koje se mogu iskoristiti za povećanje osnovnog kapitala. Ovaj status dodatnih uplata postoji sve dok sredstva od dodatnih uplata ne budu potrošena. Mogućnost konverzije dodatnih uplata u osnovni kapital društva nije u vezi sa vraćanjem dodatnih uplata, iako terminološki može tako da izgleda. I kada vraća dodatne uplate, društvo ih ne vraća iz sredstava koje vodi kao rezerve nastale iz dodatnih uplata. Može se dogoditi da je društvo potrošilo dodatne uplate (što se i očekuje), ali je obaveza vraćanja ostala i ona se izvršava na teret imovine društva, a ne na teret rezervi formiranih iz dodatnih uplata. Nije isključeno ni to da je nastupila obaveza vraćanja dodatnih uplata, ali da društvo nije potrošilo sredstva od dodatnih uplata koje je primilo. Ni u tom slučaju ono ne vraća dodatne uplate na teret rezervi iz dodatnih uplata i one ostaju u rezervama društva, iako su vraćene.

Dok sredstva uneta na ime dodatnih uplata imaju status rezervi, ona se mogu iskoristiti za povećanje osnovnog kapitala kao i npr. neraspoređena dobit ili druge rezerve čija je namena tako određena da se mogu koristiti za povećanje osnovnog kapitala. Konverzija dodatnih uplata u osnovni kapital u ovoj opciji sprovodi se na isti način kao i povećanje osnovnog kapitala na teret rezervi. To znači da će svim članovima DOO biti uvećana vrednost uloga, i to novčanog uloga, jer se dodatne uplate unose u novcu, proporcionalno veličini njihovih udela. Nije potrebna saglasnost lica koja imaju pravo na vraćanje dodatnih uplata jer se konverzijom dodatnih uplata ne gasi njihovo pravo na vraćanje dodatnih uplata. Ovo zbog toga što se konverzija vrši na teret fonda rezervi, a ta sredstva pripadaju društvu, a ne na teret prava na vraćanje dodatnih uplata koje pripada određenim licima (članovima, a možda i nečlanovima). Razume se, iz ovoga proizlazi i zaključak da se konverzija vrši u korist članova društva (lica koja imaju status člana u vreme konverzije), ali ne i lica koja taj status nemaju. Konverzija se može izvršiti i kada svi članovi nisu uneli dodatne uplate.

Vraćanje dodatnih uplata u postupku likvidacije i stečaja. U praksi se nailazi i na situacije da dodatne uplate nisu vraćene, a da je prema društvu pokrenut postupak stečaja ili likvidacije. Kada je reč o likvidaciji, ona može biti dobrovoljna i prinudna. Zakoni koji uređuju stečaj i likvidaciju ne uređuju izričito sudbinu dodatnih uplata. O sudbini dodatnih uplata u stečaju postojala je odredba u Zakonu o privrednim društvima (član 180. stav 4. Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 – dr. Zakon i 5/2015)), ali je ona brisana (brisanje je izvršeno Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, 44/2018)). Ni važeći Zakon o stečaju ne sadrži odredbe o sudbini dodatnih uplata. Nije jasno zbog čega je zakonodavac zanemario rešavanje pitanja vraćanja dodatnih uplata u postupcima prestanka privrednog društva. Stiče se utisak da je reč o mišljenju da sve ono što pripada članovima društva nakon prestanka društva predstavlja njihovo pravo po osnovu udela ili da treba da ima istu sudbinu kao i pravo na učešće u raspodeli ostatka nakon namirenja poverilaca, što nije tačno.

Dodatne uplate i stečajni postupak.

U postupku stečaja mogu postojati dodatne uplate koje nisu vraćene, a da se one ne mogu povezati sa ulozima, tj. udelima u osnovnom kapitalu. Zakon o stečaju sadrži norme o raspodeli ostatka, nakon namirenja poverilaca, članovima društva, ali se te norme odnose na prava koja članovi imaju po osnovu udela u društvu, a ne dodatnih uplata. Prepoznaje se nekoliko razloga protiv izjednačavanja uloga / udela i dodatnih uplata: 1) Ne znači uvek da su svi članovi uneli dodatne uplate (da su uopšte svi imali obavezu dodatne uplate; 2) i kada su svi članovi imali ovu obavezu, ne znači da su je svi ispunili; 3) nakon unošenja dodatne uplate u društvo, član može otuđiti udeo, a zadržati pravo na vraćanje dodatne uplate, što znači da u vreme okončanja stečajnog postupka on nije član društva; 4) mogu se pojaviti i pitanja uračunavanja dodatnih uplata u ispunjenje obaveze unošenja uloga, i dr. Nijedno od ovih pitanja ne može biti rešavano u stečajnom postupku, niti se u stečajnom postupku može sprovesti postupak vraćanja dodatnih uplata prema odredbama Zakona o privrednim društvima.

Zakon o stečaju ne sadrži ni eksplicitno rešenje o tome kako se članovima društva raspodeljuje preostali višak deobne mase, nakon što su poverioci namireni u celosti, već samo upućujuću normu da se višak deobne mase raspodeljuje u skladu sa pravilima koja važe za postupak likvidacije – član 147. stav 1. Zakona o stečaju (“Sl. glasnik RS”, br. 104/2009, 99/2011 – dr. zakon, 71/2012 – odluka US, 83/2014, 113/2017, 44/2018 i 95/2018). Međutim, i Zakon o privrednim društvima koji uređuje postupak likvidacije rešava pitanje raspodele likvidacionog ostatka članovima društva i primenom pravila da članovima pripada pravo na učešće u raspodeli likvidacionog ostatka srazmerno udelu koji im pripada, osim ako aktima društva ili jednoglasnom odlukom članova nije određeno drugačije (član 541. ZPD).

Problem sa vraćanjem dodatnih uplata u stečajnom postupku je u tome što članovi koji su uneli dodatne uplate u društvo ne mogu da se svrstaju po Zakonu o stečaju ni u poverioce, ni u članove kojima pripada višak deobne mase po osnovu prava na udeo. Oni ne mogu da se svrstaju u poverioce društva (stečajnog dužnika) jer su izvršili dodatne uplate kao članovi (po osnovu članske obaveze). Osim toga, ZPD predviđa da se dodatne uplate ne mogu vratiti ako su neophodne za namirenje poverilaca. Dakle, ako bi i bili poverioci, oni bi bili poverioci posle svih poverilaca, a pre raspodele viška stečajne mase članovima. To vodi zaključku da bi oni morali biti svrstani u neki peti isplatni red po Zakonu o stečaju, ali takav isplatni red ne postoji. Dodatne uplate ne mogu biti vraćene ni primenom pravila o raspodeli viška deobne mase članovima društva jer lica kojima treba vratiti dodatne uplate uopšte ne moraju biti članovi društva (npr. u slučaju otuđenja udela, a zadržavanja prava na vraćanje dodatne uplate). Osim toga, princip raspodele viška deobne mase članovima je princip proporcionalnosti prema veličini udela, a dodatne uplate ne moraju biti uplaćene po tom principu, tako da ih i ne treba vraćati po tom principu.

U nedostatku normi o vraćanju dodatnih uplata u postupku stečaja preostaje da se primene principi vraćanja koji su predviđeni Zakonom o privrednim društvima. Prvo, dodatne uplate se ne mogu vraćati ako nije sproveden postupak predviđen za smanjenje osnovnog kapitala. Ako je taj postupak sproveden pre dana pokretanja stečajnog postupka, i preostalo je samo to da društvo izvrši isplate, što podrazumeva i da nije bilo smetnji za isplatu na dan pokretanja stečajnog postupka, lica kojima je trebalo izvršiti isplatu jesu poverioci društva, i dodatne uplate im mogu biti vraćene ako prijave svoje potraživanje primenom pravila o deobi stečajne mase i isplatnim redovima. Obrnuto, ako postupak vraćanja dodatnih uplata nije sproveden do dana pokretanja stečajnog postupka ili je u tom momentu bilo smetnji da im se izvrši isplata, oni se ne mogu smatrati poveriocima društva i ne pripada im pravo na vraćanje dodatnih uplata.

Pitanje vraćanja dodatnih uplata u stečajnom postupku će u praksi da se postavi izuzetno retko. Najčešće stečajna masa nije dovoljna ni za namirenje poverilaca, tako da ništa ne preostaje što bi moglo da se podeli članovima ili licima koja bi mogla da zahtevaju vraćanje dodatnih uplata. Ali, ako bi se to desilo iz pravila o vraćanju dodatnih uplata proizlazi ono što je navedeno.

Dodatne uplate i dobrovoljna likvidacija.

I kada je reč o dobrovoljnoj likvidaciji ZPD ne sadrži norme o mogućnosti vraćanja dodatnih uplata u postupku dobrovoljne likvidacije. U takvoj situaciji ostaje izbor između tumačenja da to nije moguće i tumačenja da je to moguće primenom normi koje važe za vraćanje dodatnih uplata kada društvo nije u statusu likvidacije. Hipotetički, moglo bi se razmišljati i o trećoj opciji – opciji da je vraćanje dodatnih uplata moguće, ali ne primenom redovnih pravila, već nekih specijalnih. Kako tih specijalnih normi nema, niti išta upućuje na zaključak da bi do njih trebalo doći tumačenjem Zakona, preostaju samo dva navedena izbora.

U postupku dobrovoljne likvidacije organi društva se ne raspuštaju već nastavljaju da vrše svoje funkcije. Članovi društva zadržavaju svoja članska prava, za razliku od stečaja, iako se ova prava ograničavaju. Moguće su i parnice protiv društva, a nije zabranjeno ni da društvo vrši promene u osnovnom kapitalu tokom postupka likvidacije. Nijedna od normi koje važe za vreme likvidacije ne upućuje na zabranu vraćanja dodatnih uplata, ali zaslužuju pažnju norme o ograničenju isplata članovima društva (član 528. ZPD).

Zakon propisuje dve zabrane – zabranu isplate učešća u dobiti (dividende) i zabranu raspodele imovine društva tokom postupka likvidacije. Dodatne uplate – vraćanje dodatnih uplata ne mogu se podvesti ni pod isplatu dobiti, ni pod raspodelu imovine društva. Bez posebnih objašnjenja, razumljivo je da vraćanje dodatnih uplata nema veze sa isplatom dobiti. A, kada je reč o raspodeli imovine društva, misli se na imovinu društva koja preostane nakon likvidacije i koja se raspodeljuje srazmerno veličini udela članova u društvu. Ni ona nije u vezi sa vraćanjem dodatnih uplata. Zbog toga, iz odredaba ZPD o likvidaciji ne proizlazi da je propisana zabrana vraćanja dodatnih uplata.

Preostaje da se zaključi da je vraćanje dodatnih uplata u postupku likvidacije moguće. Ali, ovde dodatno treba voditi računa o tome da li su dodatne uplate neophodne za namirenje poverilaca društva, što može da znači da isplata nije moguća sve dok ne bude jasno da se iz imovine društva mogu namiriti svi poverioci, a da društvo može i da izvrši vraćanje dodatnih uplata. U svemu ostalom postupak vraćanja se sprovodi kao i kada društvo nije u likvidaciji. U situaciji kada je pokrenut postupak vraćanja dodatnih uplata, pokretanje postupka likvidacije nije smetnja da se on nastavi. Ako je postupak vraćanja dodatnih uplata pokrenut nakon pokretanja postupka likvidacije, onda se likvidacija ne može okončati sve dok se ne okonča postupak vraćanja dodatnih uplata.

Dodatne uplate i prinudna likvidacija

Ni u delu Zakona koji govori o prinudnoj likvidaciji nema odredaba o vraćanju dodatnih uplata. Zabrane koje su izrečene u ovom delu su identične ili skoro identične onima koje se nalaze u delu o dobrovoljnoj likvidaciji. Za vreme prinudne likvidacije ne može se isplaćivati članovima učešće u dobiti, niti im se može raspodeljivati imovina društva (član 547a stav 2. ZPD). Vraćanje dodatnih uplata ne spada ni u jednu od ovih kategorija. Generalno govoreći, ni u prinudnoj likvidaciji, kao ni u dobrovoljnoj, ne očekuje se da je privredno društvo prezaduženo. Zbog toga se ne očekuje da poverioci neće moći da se namire.

Ipak, iako Zakon ne zabranjuje vraćanje dodatnih uplata za vreme dok je društvo u prinudnoj likvidaciji, zbog samog toka postupka, to je malo verovatno da može da se realizuje. Zakon razlikuje dve mogućnosti kada je reč o toku postupka prinudne likvidacije. Ako se postupak pokreće zbog toga što postoje razlozi koji se ne mogu otkloniti, registrator objavljuje obaveštenje o tome koje ostaje publikovano u roku od 30 dana. U ostalim slučajevima, objavljuje se obaveštenje u trajanju od 90 dana. Objavljivanje ovog obaveštenja ne znači da je pokrenut postupak prinudne likvidacije. Za vreme dok su oglasi objavljeni društvo ne menja svoj status i može da sprovodi postupak vraćanja dodatnih uplata. Nakon isteka roka obaveštavanja, registrator donosi akt o pokretanju postupka prinudne likvidacije i o tome objavljuje oglas koji mora neprekidno biti publikovan u trajanju od 60 dana. Nakon isteka roka od 60 dana, registrator može da obriše privredno društvo iz registra. Dakle, i ako je reč o dužem roku (60 dana), to je nedovoljno vreme za sprovođenje postupka vraćanja dodatnih uplata. Obaveštenje u postupku dodatnih uplata mora biti publikovano u trajanju od tri meseca. To isključuje mogućnost da se odluka o vraćanju dodatnih uplata donese nakon pokretanja postupka prinudne likvidacije jer do brisanja društva iz registra neće moći da se sprovede ni postupak obaveštavanja o vraćanju dodatnih uplata. Ipak, u nekim situacijama to neće biti nemoguće, ali samo pod uslovom da je postupak vraćanja dodatnih uplata započet pre otpočinjanja postupka prinudne likvidacije. Ako se steknu uslovi za vraćanje dodatnih uplata tokom postupka prinudne likvidacije, nije zabranjeno vršiti isplate po tom osnovu.

Statusne promene, promene pravne forme i vraćanje dodatnih uplata

Ako društvo koje je primilo dodatne uplate učestvuje u statusnoj promeni, potrebno je rešiti i sudbinu dodatnih uplata. U delu o statusnim promenama, ZPD ne sadrži norme kojima se rešava pravo na vraćanje dodatnih uplata. Zbog toga je i ovde potrebno tumačenjem doći do mogućih rešenja o tome. Slično važi i za promene pravne forme, ali će kod promene pravne forme broj pitanja za koja ne postoji rešenje u Zakonu biti manji.

Ono što se zbog statusnih promena otvara kao pitanje odnosi se na postupak vraćanja dodatnih uplata. Iako, načelno, pravo na vraćanje dodatnih uplata nije sporno, sporno je kako sprovesti postupak vraćanja. Ako je DOO koje je primilo dodatne uplate prestalo da postoji po osnovu statusne promene, a obaveza vraćanja prešla na ortačko ili komanditno društvo, ZPD ne predviđa i ne uređuje postupak smanjenja osnovnog kapitala ovih društava koji odgovara onom koji je predviđen za DOO. Ako je reč o akcionarskom društvu, za njega postoje norme o smanjenju osnovnog kapitala i obaveštavanju poverilaca, ali za akcionarsko društvo nije predviđena mogućnost prijema i vraćanja dodatnih uplata.

Ova pitanja otvaraju se samo u situacijama ako je DOO koje je primilo dodatne uplate prestalo da postoji u postupku statusne promene ili nije prestalo da postoji, ali je prenelo obavezu vraćanja dodatnih uplata na društvo sticaoca. Obrnuto, ako nije prestalo da postoji i nije prenelo obavezu vraćanja dodatnih uplata na društvo sticaoca, onda statusna promena ne otvara nikakva specifična pitanja povodom vraćanja dodatnih uplata.

Dilema koja se pojavljuje kod akcionarskih društava je jednostavnija za rešavanje. Kod njih se nailazi samo na problem zbog toga što akcionarsko društvo ne može da prima dodatne uplate jer Zakon tu mogućnost predviđa samo za društva s ograničenom odgovornošću. Međutim, to ne može da predstavlja smetnju za vraćanje. Okolnost da AD ne može da prima dodatne uplate, ne znači da ne može da ih vraća. Ako na njega pređe obaveza vraćanja dodatnih uplata, ono je dužno da je ispuni jer sama ta obaveza nije nedozvoljena. U momentu nastanka, ona je nastala u skladu sa pravom i nadalje postoji u skladu sa pravom. Zbog toga, neme smetnje i da se ispuni. Način ispunjenja je moguć, primenom odgovarajućeg postupka smanjenja osnovnog kapitala AD.

Za ortačka i komanditna društva, dilema je teža za rešavanje. I u odnosu na njih, nema dileme oko toga da obaveza vraćanja postoji. Ono što nije jasno odnosi se na postupak vraćanja – da li se i kod ovih društava primenjuju odredbe o vraćanju dodatnih uplata sa obaveštavanjem poverilaca ili se mogu vratiti bez primene ovih odredaba. Ako se ima u vidu cilju normi koje uređuju vraćanje dodatnih uplata u DOO sa obaveštavanjem i zaštitom poverilaca, takve norme se u odnosu na OD i KD ne predviđaju ni u jednom slučaju. Reč je o društvima lica kod kojih članovi odgovaraju solidarno i neograničeno sopstvenom imovinom za obaveze društva i Zakon je to smatrao dovoljnim sredstvom zaštite poverilaca u svim situacijama. Zbog toga, ne odgovara prirodi odnosa u OD i KD zahtev za dodatnim obezbeđenjem poverilaca. To vodi zaključku da OD i KD mogu da vrate dodatne uplate bez sprovođenja postupka obaveštavanja poverilaca i davanja obezbeđenja.

Kada je reč o promeni pravne forme, vraćanje dodatnih uplata se rešava po istim principima kao i u slučaju statusne promene. Ako je društvo promenilo pravnu formu u akcionarsko društvo, isto je kao i u situaciji kada je usled statusne promene obaveza vraćanja dodatnih uplata prešla na akcionarsko društvo. Isti princip važi i u situacijama kada je usled promene pravne forme nastalo ortačko, odnosno komanditno društvo – pravne posledice su iste kao i kada je obaveza vraćanja dodatnih uplata prešla na ortačko ili komanditno društvo usled statusne promene.

Pravo na sudsku zaštitu radi vraćanja dodatnih uplata

Ako lice ima pravo na vraćanje dodatnih uplata, a društvo koje je dužno da ih vrati ne ispuni tu obavezu, Zakon predviđa pravo na sudsku zaštitu. Sudska zaštita je predviđena i uređena samo u odnosu na DOO, u delu koji uređuje dodatne uplate. Ali, sudska zaštita je moguća i u drugim situacijama, kada društvo koje treba da vrati dodatne uplate nije DOO. Osim toga, mogućnost sudske zaštite mora biti razmotrena i u vezi sa postupcima gašenja privrednih društava (stečaja i likvidacije), statusnih promena i promena pravne forme.

Sudska zaštita radi vraćanja dodatnih uplata od strane DOO

Ako je društvo dužno da vrati dodatne uplate, a to ne učini u skladu sa svojom obavezom, lice koje ima pravo da traži vraćanje ima pravo na tužbu. Pravo na tužbu podrazumeva da ne postoje razlozi zbog kojih društvo može odbiti zahtev za vraćanje. Lice kome pripada pravo na tužbu je lice koje ima pravo na vraćanje dodatne uplate, a to ne mora biti član društva u vreme kada mu to pravo pripada.

Kada je reč o vremenu – momentu od koga društvo pada u docnju sa obavezom vraćanja dodatnih uplata, po pravilu ovaj datum neće biti moguće odrediti precizno. Jedino ako je društvo započelo postupak vraćanja dodatnih uplata i sprovelo postupak obaveštavanja poverilaca, tako da su se stekli uslovi za isplatu, a društvo ne vrši isplatu, može se govoriti o docnji društva. Ali, i u toj situaciji će biti teško odrediti tačan datum od koga je društvo palo u docnju, osim ako je društvo odredilo datum vraćanja i nije ispunilo obavezu o roku.

I kada stekne pravo na tužbu, tužba koja se podnosi radi vraćanja dodatnih uplata je specifična u odnosu na druge tužbe koje su upravljene na isplatu. Zakon ne određuje tačno sadržinu tužbenog zahteva, već govori samo o pravnim dejstvima presude (član 180. stav 8. ZPD). Za nju predviđa da je ona osnov za registraciju pokretanja postupka vraćanja dodatne uplate, čime je po pravnim dejstvima izjednačava sa odlukom o vraćanju dodatnih uplata. To upućuje i na njenu sadržinu, da ona treba da postigne efekat formiranja i izjave volje da se izvrši vraćanje dodatnih uplata. Ona ne može biti kondemnatorna odluka u smislu da se njome nalaže društvu da izvrši isplatu na ime dodatnih uplata, niti ona može biti izvršna isprava po kojoj bi se skidanjem sredstava sa računa društva ili na drugi način sprovelo prinudno izvršenje. Imajući u vidu da postoje samo tri vrste tužbi, tužbenih zahteva i presuda prema kriterijumu sadržine, ako ona ne može biti kondemnatorna, preostaju još opcije utvrđujuće i pravopreobražajne (konstitutivne) presude. Tom presudom se ne stvara promena u pravu (pravo na vraćanje dodatne uplate) sudskom odlukom jer to pravo postoji na osnovu zakona. Preostaje još mogućnost za donošenje deklaratorne presude. Presuda bi trebalo da utvrdi da društvo ima obavezu do vrati dodatne uplate, ali se utvrđenje odnosi samo na tužioca. Ovde nije predviđeno da ova presuda koristi i drugim licima koja imaju pravo na vraćanje dodatnih uplata. To onda znači i da presuda mora da sadrži sve bitne elemente za vraćanje dodatne uplate tužiocu, a pre svega iznos, ali može da sadrži i konstataciju dospelosti – do kada društvo treba da ispuni tu obavezu ili da je rok za ispunjenje već protekao, tako da se društvo nalazi u docnji. Presuda bi, ipak, morala da sadrži i nalog za registraciju te presude kod APR-a u cilju otpočinjanja postupka vraćanja dodatne uplate jer, ako presudu ne registruje društvo, tužilac ne može da podnese prijavu za registraciju – član 5a Zakona o postupku registracije u Agenciji za privredne registre („Sl. glasnik RS“, br. 99/2011, 83/2014, 31/2019 i 105/2021). Ako društvo ne registruje presudu, moguće je sprovesti postupak prinudnog izvršenja predviđen za radnje koje može da izvrši samo dužnik – član 363. Zakona o izvršenju i obezbeđenju (“Sl. glasnik RS”, br. 106/2015, 106/2016 – autentično tumačenje, 113/2017 – autentično tumačenje, 54/2019 i 9/2020 – autentično tumačenje) – ali to se odnosi samo na radnju registracije.

Nakon što presuda bude registrovana društvo je dužno da sprovede postupak vraćanja dodatnih uplata na isti način kao da je registrovalo sopstvenu odluku o vraćanju dodatnih uplata. To se odnosi i na prava poverilaca, ako traže obezbeđenje svojih potraživanja. Kada se i ta faza postupka okonča, društvo je dužno da izvrši isplatu, osim ako postoje smetnje o kojima je bilo govora. Lice koje ima pravo na vraćanje dodatnih uplata time postaje poverilac društva za iznos koji treba da primi na ime vraćanja dodatnih uplata. Međutim, ako društvo ne izvrši isplatu on nema izvršnu ispravu na osnovu koje bi mogao da zahteva prinudno izvršenje. Time se dolazi do zaključka da je potrebna još jedna parnica u kojoj bi tužilac sada imao pravo da postavi kondemnatorni zahtev, i još jedna presuda koja može biti izvršna isprava na osnovu koje može da se sprovede prinudna naplata potraživanja.

Sudska zaštita u slučaju statusnih promena i promena pravne forme

Ako je došlo do prenosa obaveze vraćanja dodatnih uplata na drugo privredno društvo zbog statusnih promena ili promene pravne forme, ono o čemu treba voditi računa je da li se sudska zaštita sprovodi u dva koraka ili u jednom. Biće neophodno sprovesti sudsku zaštitu u dva koraka, kao i u slučaju DOO, ili neće biti potrebna oba koraka. Ako je obaveza prešla na društvo kapitala (DOO ili AD) biće neophodna oba koraka. Ali, ako dodatne uplate treba da vrati društvo lica, nije moguće sprovesti postupak koji odgovara postupku smanjenja osnovnog kapitala. Zbog toga se sudski postupak svodi samo na drugu tužbu – tužbu sa kondemnatornim zahtevom kojom se traži da sud naloži društvu da izvrši isplatu određenog iznosa.

Sudska zaštita u postupku stečaja i likvidacije

U postupku stečaja lice koje ima pravo na vraćanje dodatnih uplata može da ostvari to pravo samo ako je stečajni dužnik doneo odluku o vraćanju dodatnih uplata, sproveo postupak obaveštavanja poverilaca pre pokretanja stečajnog postupka i utvrdio da dodatne uplate nisu neophodne za namirenje poverilaca. U tom slučaju ta lica su postala poverioci društva i mogu da prijave svoje potraživanje u stečajnom postupku. Ako im bude osporeno potraživanje, oni imaju pravo na zaštitu predviđenu za poverioce kojima je osporeno potraživanje. Okolnost da su dodatne uplate, eventualno, bile potrebne za namirenje poverilaca ceni se prema momentu otvaranja stečajnog postupka, ali ne i nakon otvaranja stečajnog postupka. Verovatno su one i bile neophodne za namirenje poverilaca, jer da nisu, stečajni postupak najverovatnije ne bi ni bio pokrenut. Iako nije nemoguće pokretanje stečajnog postupka i kada društvo nije prezaduženo, to se ne dešava često. Ali, i tada, iako neto imovina društva nije negativna, dodatne uplate mogu biti potrebne za namirenje poverilaca da društvo ne bi palo u docnju. To čini skoro neverovatnim da postoji pravo na vraćanje dodatnih uplata u postupku stečaja, ali i ako bi postojalo, ono bi se ostvarivalo na način koji je predviđen za ostvarivanje prava poverilaca, a ne članova društva.

U postupku dobrovoljne likvidacije moguća je sudska zaštita po pravilima koja važe za sudsku zaštitu prema pravnoj formi društva koje duguje vraćanje dodatnih uplata. Ako je pokrenut sudski postupak za vraćanje dodatnih uplata, društvo po pravilu ne može da okonča postupak likvidacije dok se ne okonča sudski postupak.

U postupku prinudne likvidacije nije moguća sudska zaštita prava na vraćanje dodatnih uplata. Po samom Zakonu, pokretanjem postupka prinudne likvidacije nastupa prekid postupka u svim sudskim i upravnim postupcima (član 547a stav 3. ZPD).

Ostvarivanje prava na vraćanje dodatnih uplata i sudsku zaštitu nakon prestanka društva

Zbog specifičnih pravila o vraćanju dodatnih uplata koja ne mogu da se sprovedu nakon prestanka društva, može se reći da je pravilo da vraćanje dodatnih uplata nakon prestanka društva nije moguće. Prestankom društva gasi se i pravo da se zahteva vraćanje dodatnih uplata. Osim toga, kod društava kapitala niko ne odgovara za obaveze društva nakon njegovog prestanka, te nema od koga ni da se traži isplata na ime vraćanja dodatnih uplata. Kod društava lica, ortaci i komplementari odgovaraju za obaveze društva, ali to podrazumeva da postoji obligacionopravna obaveza koju društvo nije ispunilo. Iz ugla dodatnih uplata do znači da se može razmišljati o obavezi vraćanja dodatnih uplata samo ako je obaveza vraćanja postala obligaciona obaveza. To implicira sproveden postupak obaveštavanja poverilaca ili druge radnje kojima se postiže efekat pretvaranja ove obaveze u obligacionu. Ako te radnje nisu sprovedene, ne može se zahtevati vraćanje dodatnih uplata. Ako jesu, članovi društva odgovaraju za obaveze društva koje nisu izmirene. Ovde se pojavljuje specifičnost da će članovi društva, najčešće, biti i poverioci i dužnici. Ali, ne mora da bude tako. Ako pravo na vraćanje dodatne uplate pripada licu koje nije član društva (komplementar ili ortak), onda će on biti samo u ulozi poverioca. U ostalim slučajevima kada su članovi i poverioci i dužnici, za deo duga koji svaki od njih treba da podnese, obaveza se gasi jer se isto lice našlo i u ulozi poverioca i dužnika. Samo za razliku koja preostane, član bi imao pravo da zahteva od ostalih članova da mu izvrše isplatu. Razume se, ova situacija će u praksi biti ekstremno retka jer podrazumeva, prvo, da je obaveza vraćanja dodatnih uplata prešla na društvo lica (statusne promene), a onda i da je društvo prestalo da postoji, a da nisu izmireni svi poverioci. Konačno, ako se to ipak i desi, na kraju će se postaviti i pitanje međusobnih regresnih zahteva.

Kod društava kapitala, ovakva situacija ne može da se pojavi ako je društvo prestalo u postupku stečaja. Ako je ono prestalo u postupku dobrovoljne likvidacije, nije nemoguće da članovi odgovaraju za vraćanje dodatnih uplata po sličnim principima kao i kod društava lica. Pre svega, obaveza vraćanja dodatnih uplata mora biti pretvorena u obligacionu obavezu pre gašenja društva. U tom slučaju, ako nije izmirena članovi će odgovarati po istim principima kao i ortaci i komplementari, ali samo do visine primljenog iznosa iz likvidacionog ostatka (član 545. stav 2. ZPD).

Kod društava kapitala koja su prestala u postupku prinudne likvidacije, primeniće se isti principi kao i u slučaju prestanka društva u postupku dobrovoljne likvidacije. Jedina razlika je u tome što će kontrolni član DOO i kontrolni akcionar AD odgovarati neograničeno (bez obzira na vrednost primljene imovine).

Pravna priroda dodatnih uplata

Izraz dodatne uplate nekada se odnosi na obavezu člana da unese određeni iznos u društvo (obaveza unošenja / uplate dodatnih uplata). Iz ugla društva, to kreira pravo da se zahteva uplata po osnovu dodatnih uplata. To je jedno moguće značenje sa određenim svojstvima. Drugo značenje odnosi se na sredstva koja je društvo primilo po osnovu dodatnih uplata. U tom smislu govori se o dodatnim uplatama koje ima društvo; o korišćenju dodatnih uplata i slično. Treće značenje odnosi se na obavezu društva da vrati dodatne uplate i na pravo člana da zahteva vraćanje dodatnih uplata. Sva tri značenja ne mogu se podvesti pod jedan pojam, iako se koristi isti izraz. Iz ugla prava, bitna je priroda sva tri instituta, i ta priroda nije i ne može ni biti ista. Kada se odredi priroda, ona bi trebalo da pomogne prilikom vršenja prava ili ispunjenja obaveza, nezavisno od jezičkog doprinosa srpskom jeziku.

Kada je reč o obavezi unošenja dodatnih uplata, reč je o statusnopravnoj obavezi člana DOO koja nastaje na osnovu njegove volje i volje društva, sa obeležjima novčane obligacije, koja se ispunjava u cilju obezbeđenja novčanih sredstava društvu za određene namene. Zbog toga ona prati pravo na udeo, tj. status člana, ali može imati dejstva i prema bivšem članu. I sankcije koje pogađaju člana koji nije ispunio obavezu mogu imati statusnopravni i obligacioni karakter. Iz ugla DOO, ova obaveza daje pravo društvu da zahteva ispunjenje koje je takođe statusnog i obligacionog karaktera, koje zbog statusnih svojstava nije prenosivo niti pogodno za kompenzaciju, cesiju ili druge oblike prometa ili gašenja. Kako ono sadrži zahtev, ono je podobno za prinudno izvršenje, ali i za primenu drugih sankcija, uključujući i statusnopravne (isključenje člana).

O sredstvima koja primi društvo takođe se govori korišćenjem izraza dodatne uplate. Iz ugla društva ta sredstva mogu da se koriste, ali im je namena ograničena. Društvo ima pravo da ih koristi za namene za koje može da koristi kapital, tj. sredstva koja potiču od članova društva. To uključuje različite namene (povećanje osnovnog kapitala, pokriće gubitaka, namirenje poverilaca i drugo), a isključuje podelu članovima društva kao dobit, ali i uvrštavanje tih sredstava kao prihod društva iz poslovanja (obavljanja delatnosti). Ona ostaju u kategoriji kapitala i pripadaju potkategoriji rezervi za namene koje im je odredio Zakon (npr. za povećanje osnovnog kapitala) ili one koje im je odredila skupština društva ili im je već određena osnivačkim aktom. Kao obaveza društva, obaveza na vraćanje, ona takođe ima svojstva statusne obaveze prema članovima (sadašnjim ili bivšim) društva koja ne sadrži zahtev za vraćanje, već samo zahtev da se sprovede propisani postupak u cilju vraćanja. Zbog toga ona članovima ne daje pravo na ustupanje trećim licima bez prenosa prava na udeo. Tek kada se propisani postupak sprovede, ona se pretvara u obligacionu obavezu društva i podobna je za ustupanje i druge pravne poslove, odnosno pravne radnje jer gubi statusna obeležja. Isto važi i za obavezu društva. Ono se može suprotstaviti ispunjenju svoje obaveze iz različitih razloga (predviđenih zakonom), statusne prirode, sve dok se ne pretvori u obligacionu obavezu, kada se može suprotstaviti samo prigovorima obligacione prirode. Ovde je interesantno to što se tokom postupka u kome obaveza vraćanja dodatnih uplata gubi statusna obeležja, pojavljuju i treća lica (poverioci) koji po osnovu svog statusa (statusa poverioca) imaju određena prava. Statusnopravna komponenta dodatnih uplata kao kapitala ne nestaje odmah, već postepeno, i to preko transformacije u statusno pravo trećih lica (poverilaca) da eventualno zahtevaju obezbeđenje.

Član društva nema pravo na vraćanje dodatnih uplata sve dok je obaveza društva statusne prirode. Do tada, član može da ima pravo samo da zahteva sprovođenje postupka koji prethodi vraćanju, koji društvo može da odbije iz različitih razloga. Kao statusno pravo, ono nije prenosivo obligacionopravnim sredstvima prenosa. Kada postane obligaciono pravo, tj. kada društvo sprovede postupak koji prethodi vraćanju (shodno smanjenju osnovnog kapitala), ovo pravo će postati obligaciono, bez statusnih obeležja i od tog momenta se mogu koristiti obligacionopravna sredstva prometa, gašenja prava / obaveze i sl. Iz ugla društva, sve dok pravo na vraćanje dodatnih uplata postoji kao statusno, reč je samo o mogućoj obavezi vraćanja dodatnih uplata koja je takođe statusnopravne prirode (kao i npr. obaveza vraćanja uloga članovima). Kada pravo na vraćanje izgubi statusna obeležja i postane obligaciono pravo, to isto će se desiti i sa obavezom vraćanja.