Blokada tekućih računa privrednim subjektima uzrokuje nemogućnost izmirenja novčanih obaveza, što može imati posledice po obavljanje delatnosti, a na duže vreme dovesti i do prestanka tog privrednog subjekta. Zbog neizmirenja novčanih obaveza može doći do obustave isporuke električne energije, vode, gasa, nemogućnosti nabavke sirovina i repromaterijala, isplate zarada zaposlenima i sl. Da posledice blokade ne bi uzrokovale takve posledice, privredni subjekti nastoje da izmiruju svoje novčane obaveze i za vreme blokade. Ovaj tekst govori o tome šta je dozvoljeno, a šta nije.
Pravno dejstvo blokade prema subjektu čiji su tekući računi blokirani
Pravno dejstvo blokade prema subjektu čiji su tekući računi blokirani
Za subjekta u blokadi, blokada tekućih računa znači i nemogućnost izmirenja novčanih obaveza drugim poveriocima, osim poveriocu u čiju korist su tekući računi blokirani, ne samo plaćanjem sa računa, već i alternativnim sredstvima plaćanja (kompenzacija, cesija, asignacija i dr.). Zakon o obavljanju plaćanja pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica koja ne obavljaju delatnost („Službeni glasnik RS“, br. 68/15 – dalje u tekstu: ZOP) govori o zabrani izmirenja novčanih obaveza, što se nekada tumači kao zabrana zaključenja ugovora, kao što su ugovori o cesiji, asignaciji i dr.
Izuzetak koji dozvoljava korišćenje alternativnih sredstva postoji samo ako je drugačije predviđeno zakonom kojim se uređuje poreski postupak. Ranijim propisima bilo je predviđeno da se i pored blokade mogu izmirivati obaveze subjekta u blokadi prema zaposlenima – isplata zarada, naknade za prevoz, topli obrok, otpremnine i sl. Sada taj izuzetak nije predviđen, tako da je jedini izuzetak ono što predviđa Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Ipak, to može imati veze sa zaposlenima, utoliko što ovaj izuzetak omogućava uplatu poreza i doprinosa koji se plaćaju prilikom isplate zarade jer je reč o obavezama na koje se primenjuje Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, ali se time ne omogućava i isplata zarada zaposlenima i drugih naknada po osnovu radnog odnosa.
Zakonom kojim se uređuje poreski postupak predviđeno je da privredni subjekti mogu izmirivati svoje novčane obaveze alternativnim sredstvima plaćanja, iako su im tekući računi blokirani, isključivo radi ispunjenja obaveza po osnovu javnih prihoda na koje se primenjuje taj zakon (član 19. stav 3. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Službeni glasnik RS“, br. 80/02, 84/02 – ispr., 23/03 – ispr., 70/03, 55/04, 61/05, 85/05 – dr. zakon, 62/06 – dr. zakon, 63/06 – ispr. dr. zakona, 61/07, 20/09, 72/09 – dr. zakon, 53/10, 101/11, 2/12 – ispr., 93/12, 47/13, 108/13, 68/14, 105/14, 91/15 – autentično tumačenje, 112/15, 15/16, 108/16, 30/18, 95/18, 86/19, 144/20, 96/21 i 138/22)).
Obaveze izmirene alternativnim sredstvima plaćanja moraju se evidentirati kod pružaoca platnih usluga najmanje jednom mesečno, po pravilu krajem meseca. Obaveza evidentiranja ne važi za kompenzaciju (član 5. stav 3. ZOP).
Međutim, Zakon ne zabranjuje zaključenje ugovora, već izmirenje novčanih obaveza korišćenjem alternativnih sredstava plaćanja kao što je cesija, asignacija i sl. Time se ne zabranjuje zaključenje ovih ugovora pod odložnim uslovom, tako da oni proizvedu pravno dejstvo u momentu kada tekući računi subjekta u blokadi budu deblokirani. Nije zabranjeno, npr. ugovoriti cesiju kojom se prenosi neko potraživanje poveriocu koji nije zahtevao blokadu računa, ako se ugovorom predvidi da će prenos potraživanja nastupiti u momentu kada računi budu deblokirani. Ovo je korisna opcija jer se dešava da računi budu deblokirani samo za neko kratko vreme, čak i samo na jedan dan. Ali, i kada je taj dan jedan, blokade nema i mogu se izmirivati novčane obaveze i korišćenjem alternativnih načina izmirenja. Zbog toga što u tom jednom danu možda neće biti moguće zaključiti ugovor, pogodnija opcija je da je on već zaključen, ali da je ugovoreno da će proizvesti pravno dejstvo onog dana kada blokada tekućih računa prestane.
Zabrana izmirenja novčanih obaveza subjekta u blokadi (osim prema subjektu koji je izdejstvovao blokadu) odnosi se na novac koji on ima, u domaćoj ili stranoj valuti, ali i na novčana potraživanja koja on ima prema svojim dužnicima. Subjekt u blokadi ne sme da iskoristi svoja novčana potraživanja da bi izmirio novčane obaveze prema drugim poveriocima. Zabrana se ne odnosi na njegovu imovinu u nenovčanom obliku, kao ni na njegova nenovčana potraživanja. Bitno je da on ne spreči priliv novca na njegove tekuće račune i tako onemogući ili oteža prinudnu naplatu, a time i povredi pravo prvenstva prilikom naplate koje je ustanovljeno u korist poverioca koji je izdejstvovao blokadu računa.
Generalno, može se reći da je subjektu u blokadi zabranjeno da izmiri neku svoju novčanu obavezu prema poveriocu u čiju korist nije uspostavljena blokada na teret svojih novčanih sredstava, kao i na teret svojih novčanih potraživanja koje ima prema svojim dužnicima. Ali mu nije zabranjeno da izmiruje svoje nenovčane obaveze, kao ni da svoje novčane obaveze izmiruje nenovčanim sredstvima, uključujući i nenovčana potraživanja. Razume se da subjekt u blokadi ne može da ugovori sa svojim dužnicima da njihove novčane obaveze postanu nenovčane, jer bi time povredio pravo prvenstvenog namirenja poverioca u koju korist su računi blokirani. Ali, nije zabranjeno da sa svojim poveriocima ugovori da njihova novčana potraživanja prema njemu postanu nenovčana.
Pravno dejstvo blokade prema trećim licima
Pod trećim licima ovde se razumeju sva lica koja nisu ni subjekt u blokadi, ni poverilac u čiju korist je uspostavljena blokada računa. Među trećim licima mogu se razlikovati poverioci subjekta u blokadi, njegovi dužnici i lica koja nisu ni njegovi poverioci, ni njegovi dužnici.
U odnosu na poverioce subjekta u blokadi, blokada računa deluje na poverioce koji imaju novčano potraživanje prema njemu. U odnosu na poverioce koji imaju nenovčano potraživanje, blokada računa nema pravnog značaja. Za one koji imaju novčano potraživanje važi zabrana naplate potraživanja od subjekta u blokadi, sve dok se njegovi tekući računi ne deblokiraju. Njima nije zabranjeno da se naplate od nekog trećeg lica, ako je ono voljno da izmiri obavezu dužnika u blokadi. Bitno je da se ne naplate od dužnika u blokadi i to ni neposredno ni posredno. Pod posrednim načinom naplate razumeju se oni načini koji uključuju i učešće subjekta u blokadi, ali i još nekog lica, stvaranjem lanca od najmanje tri lica sa ciljem da se izbegne neposredan efekat na novčana potraživanja subjekta u blokadi, ali se taj efekat na novčana potraživanja subjekta u blokadi, ipak, postiže. Rečeno jednostavnije – zabranjeno je stvaranje lanca dugovanja i potraživanja (kako bi se „zamaglili“ efekti tih radnji) u kojem učestvuje i subjekt u blokadi sa svojim novčanim potraživanjem (npr. trojna kompenzacija ili kompenzacija sa više od tri učesnika). Ovaj stav prihvata sudska praksa (Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Prev 390/2021 od 16. decembra 2021. godine, str. 4, preuzeta sa internet stranice tog suda https://www.vk.sud.rs/sr-lat/prev-3902021-31242-312143 dana 21. avgusta 2023.). Ali, poveriocu subjekta u blokadi nije zabranjeno da raspolaže svojim novčanim potraživanjem prema subjektu u blokadi. On to potraživanje može da ustupi trećem licu, što može da znači da ga proda, ali i da ga pokloni ili prenese trećem licu po nekom drugom pravnom osnovu (npr. po osnovu ugovora o faktoringu).
Za dužnike novčane obaveze subjekta u blokadi važi zabrana izmirenja novčane obaveze drugom licu, osim subjektu u blokadi. Ova zabrana ne važi ako oni postupaju po sudskom nalogu, nalogu javnog izvršitelja, poreske uprave ili nekog drugog organa koji ima ovlašćenje da naloži dužniku subjekta u blokadi da ispuni novčanu obavezu nekom trećem licu. Oni ne mogu svoju obavezu prema subjektu u blokadi da ugase ni kompenzacijom, i to kako ugovornom, tako ni jednostranom, ako se time povređuje pravo prvenstva naplate koje ima poverilac koji je izdejstvovao blokadu. Odredba o zabrani izmirenja obaveza subjekta u blokadi kompenzacijom protumačena je kao zabrana i ugovorne i jednostrane kompenzacije. A kada je reč o jednostranoj kompenzaciji, sudska praksa stoji na stanovištu da jednostrana kompenzacija nije dozvoljena ni jednostranom izjavom subjekta u blokadi, ni jednostranom izjavom druge strane (Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Prev 571/2019 od 12. novembra 2020. godine, str. 5, preuzeta sa internet strane tog suda https://www.vk.sud.rs/sr-lat/prev-5712019-312143 dana 24. avgusta 2023.), jer bi i u jednom i u drugom slučaju to značilo izmirenje novčane obaveze subjekta u blokadi kompenzacijom. Ipak, nedozvoljenost kompenzacije može da ističe poverilac u čiju korist je tekući račun blokiran. Ali, ako on ne pobija kompenzaciju, učesnici kompenzacije ne mogu jedan drugome isticati njenu nedozvoljenost (Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Prev 237/2014 od 19. marta 2015. godine, str. 4, preuzeta sa internet strane tog suda https://www.vk.sud.rs/sr-lat/prev-2372014-3421 dana 10. avgusta 2023.). Sud nije usvojio zahtev da se utvrdi ništavost ugovora o kompenzaciji zbog toga što je jedan od učesnika ugovora o kompenzaciji bio u blokadi u vreme kompenzacije, jer se na ništavost ugovora pozivao upravo jedan od učesnika ugovora o kompenzaciji. Iako Sud nije izričito rekao u presudi, očigledno je pri presuđenju imao u vidu opšteprihvaćen princip i u našem i u drugim pravima – da ne treba dozvoliti nikome da pozivanjem na sopstvene nedozvoljene radnje pokušava da ostvari neko pravo (Nemo auditur propriam turpitudinem allegans – Ne treba slušati onog ko se poziva na sopstvenu sramotu).
U odnosu na treća lica koja nisu ni poverioci ni dužnici neke novčane obaveze subjekta u blokadi, blokada tekućih računa ne proizvodi nikakva konkretna pravna dejstva. Može se reći da ona stvara samo opšte obaveze koje se primenom propisa podrazumevaju, kao što je obaveza da se ne preduzimaju fiktivni pravni poslovi i prikazuju kao postojeći ili da se pravni poslovi simuliraju, da se pomaže u naplati poveriocima koji nemaju prioritetno pravo naplate i sl. Nema smetnji da ova lica stiču (kupuju ili na drugi način pribavljaju) potraživanja od subjekta u blokadi, kao ni da izmiruju obaveze subjekta u blokadi. Oni nisu ni poverioci ni dužnici subjekta u blokadi i zbog toga ne umanjuju mogućnost prvenstvenog namirenja poverioca koji je izdejstvovao blokadu na teret njegovih novčanih sredstava ili novčanih potraživanja od trećih lica. U ovoj ulozi, u praksi se često pojavljuju osnivači (članovi) pravnog lica čiji su tekući računi blokirani, ali i privredni subjekti koji imaju interes da subjekt u blokadi nastavi da radi normalno, bez blokade tekućih računa, a naročito da on ne ode u stečaj i prestane da postoji.
Izmirenje novčanih obaveza subjekta u blokadi primenom opštih pravnih normi
Zabrane sadržane u članu 5. ZOP-a ne isključuju primenu opštih pravnih normi koje nisu obuhvaćene zabranom. To omogućava izmirenje novčanih obaveza subjekta u blokadi ne više načina.
Izmirenje obaveza od strane trećeg lica
Trećem licu koje nije ni dužnik, ni poverilac subjekta u blokadi nije zabranjeno da izmiri novčanu obavezu subjekta čiji su računi blokirani. Treće lice redovno ima interes da to učini, ali se taj interes ne odnosi na neko konkretno dugovanje ili potraživanje prema subjektu u blokadi. Već je pomenuto da su to najčešće članovi privrednih društava, ali to mogu biti i druga lica.
Opšti propisi dozvoljavaju da bilo koje lice ispuni neku novčanu obavezu dužnika, a da ono ne mora to da ugovori ni sa dužnikom, ni sa poveriocem. Zakon o obligacionim odnosima sadrži izričite norme koje to dozvoljavaju (član 296. ZOO). Ako je reč o nenovčanoj obavezi, onda je moguće da postoje situacije kada neće biti dozvoljeno da treće lice ispuni obavezu, ali ovde je reč samo o novčanim obavezama. Subjekt u blokadi ne treba da se izjašnjava o isplati koju treće lice namerava da učini jer to može biti u suprotnosti sa zabranama koje propisuje ZOP. Zakon o obligacionim odnosima, čak, predviđa da poverilac može primiti ispunjenje i bez dužnikovog znanja. A, ako treće lice ima i pravni interes da određena obaveza bude ispunjena, onda je poverilac dužan da primi ispunjenje, a ako to ne učini, može odgovarati za štetu trećem licu. Treće lice, čak ne mora ni da unapred obaveštava poverioca o tome da će platiti dug dužnika u blokadi, već mu može jednostavno uplatiti na tekući račun određeni iznos.
Novacija i zamena ispunjenja
Sudska praksa se izjasnila da novacija nije zabranjena, i da subjekt u blokadi može da zaključi ugovor o novaciji kojim će sa bilo kojim poveriocem (ne samo sa onim koji ga je blokirao) ugovoriti da mu, umesto isplate duga u novcu, prenese u svojinu neku robu ili izvrši usluge (Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Prev 45/2016 od 3. novembra 2016. godine, preuzeta dana 25. avgusta 2023. sa internet stranice toga suda, https://www.vk.sud.rs/sr-lat/prev-452016-zoo-zamena-ispunjenja). Isto važi i za zamenu ispunjenja jer su efekti isti u odnosu na situaciju sa blokadom tekućih računa.
Ni novacija, ni zamena ispunjenja ne ugrožavaju prvenstveno pravo poverioca koji je blokirao tekuće račune dužniku. Time se ne sprečava bilo kakav priliv novca na blokirane račune. Subjekt u blokadi samo koristi neku drugu svoju imovinu, koja nije novčana, za izmirenje obaveza i tako smanjuje svoja novčana dugovanja. On i inače može da otuđuje stvari iz svoje imovine, tj. da ustupa pravo svojine trećim licima, a to se upravo i čini novacijom, odnosno zamenom ispunjenja. Još pre on može da izvrši neki rad – usluge svom poveriocu i tako ugasi svoje dugovanje. Ovde samo treba voditi računa o tome da li je subjektu u blokadi izrečena i mera zabrane raspolaganja stvarima u njegovoj svojini. Ako postoji takva mera, razume se, subjekt u blokadi ne može da izmiruje svoje obaveze prenosom prava svojine na stvarima za koje važi zabrana raspolaganja. Ali, i u toj situaciji nema smetnji da subjekt u blokadi izvrši neki rad za svog poverioca i tako ispuni obavezu koja je bila novčana.
Jemstvo
Ugovor o jemstvu zaključuju jemac i poverilac. Situacija je zbog toga slična situaciji kada se pojavljuje treće lice koje izmiruje obavezu subjekta u blokadi, samo što se kod jemstva zaključuje ugovor, dok kod isplate za drugo lice isplatilac ne mora da prethodno zaključi ugovor sa poveriocem. I Ministarstvo finansija dalo je mišljenje da davanje jemstva za subjekta u blokadi nije protivno zakonu (Mišljenje Ministarstva finansija br. 011-00-213/2011-16 od 5. oktobra 2011. godine).
I ovde je celishodno da ugovoru o jemstvu ne prethodi ugovor između dužnika i jemca. Ali, čak i da je zaključen takav ugovor, to ne utiče na jemstvo. Subjektu u blokadi jeste zabranjeno da alternativnim načinima izmiruje svoje novčane obaveze. Ali, zaključenje ugovora između njega i jemca nije izmirenje novčane obaveze subjekta u blokadi. Tek ako treće lice kao jemac zaključi ugovor o jemstvu sa poveriocem subjekta u blokadi, po osnovu tog ugovora može doći do izmirenja novčane obaveze subjekta u blokadi. Međutim, taj ugovor ne zaključuje subjekt u blokadi. I kada je on sa trećim licem zaključio ugovor da ono dâ jemstvo, samo zbog toga ne dolazi do izmirenja obaveze. Tek ako treće lice zaključi sa poveriocem ugovor o jemstvu, taj ugovor može biti osnov za izmirenje novčane obaveze subjekta u blokadi, ali u tom ugovoru subjekt u blokadi nije ugovorna strana. Osim toga, zbog toga što je jemac izmirio neku obavezu subjekta u blokadi time nije sprečen priliv novčanih sredstava na tekući račun subjekta u blokadi. Jemac nije bio dužan da isplati neki novčani iznos subjektu u blokadi da bi poverilac sa pravom prvenstvenog namirenja mogao iz toga da se naplati. I ovde se pokazuje da su novčane obaveze subjekta u blokadi ostale nepromenjene, čak i ako je jemac izmirio neku njegovu obavezu jer je u tom slučaju jemac samo stupio na mesto poverioca kome je izmiri obavezu, a obaveza se nije promenila. Bilans obaveza subjekta u blokadi je ostao nepromenjen. Zbog svih ovih efekata jemstvo nije u suprotnosti sa zabranom koju sadrži ZOP, čak i u situaciji kada ugovoru o jemstvu prethodi dogovor (ugovor) između subjekta u blokadi i trećeg lica da treće lice dâ jemstvo za ispunjenje neke obaveze subjekta u blokadi.
Ovde treba voditi računa o tome da treće lice koje daje jemstvo ne sme biti dužnik subjekta u blokadi, i to dužnik koji ima neku novčanu obavezu prema njemu koja bi bila ugašena zbog toga što on daje jemstvo. Ako jemac jeste dužnik neke novčane obaveze prema subjektu u blokadi i ako on jemstvom gasi tu svoju obavezu, onda to jeste u suprotnosti sa zabranom koju sadrži ZOP. U tom slučaju jemstvo poprima neke druge efekte jer pravna dejstva jemstva nisu ograničena samo na jemstvo, već i na gašenje obaveze jemca prema subjektu u blokadi. Međutim, ako jemac jeste dužnik subjekta u blokadi, ali se i pored datog jemstva ne gasi ta njegova obaveza, onda jemstvo nije u suprotnosti sa zabranom alternativnih načina izmirenja novčanih obaveza subjekta u blokadi.
Prenos hartija od vrednosti
Postoje različite vrste hartija od vrednosti. Prema kriterijumu prava koje sadrže razlikuju se novčane (obligacione), stvarnopravne i korporativne hartije od vrednosti. Kod novčanih hartija od vrednosti obaveza, odnosno potraživanje imaoca glasi na novac (npr. menica, ček i dr.). Kod stvarnopravnih, potraživanje imaoca glasi na neko stvarno pravo, tj. upravljeno je prema stvarima. Najčešće se kaže za njih da one sadrže pravo svojine, iako to nije tačno, jer subjekt koji ima pravo da zahteva predaju nekih stvari po osnovu hartije od vrednosti ne mora biti vlasnik tih stvari. Iz stvarnopravnih hartija od vrednosti nastaje potraživanje na predaju stvari, a da li se stvari predaju vlasniku ili nekome ko nije vlasnik, to iz hartije od vrednosti nije vidljivo. U stvarnopravne hartije od vrednosti spadaju hartije kao što su skladišnica, konosman i dr. Korporativne hartije od vrednosti daju imaocu neko korporativno pravo koje je na neki način upravljeno na udeo u privrednom društvu (eventualno drugom pravnom licu). Ali, korporativne hartije od vrednosti nekada daju svom imaocu i potraživanje u novcu, koje jeste sporedno pravo, ali nekada postoji. U korporativne hartije od vrednosti spadaju hartije kao što su akcije, varanti i dr.
Iz primene opštih pravila o hartijama od vrednosti, pre svega iz principa inkorporacije, proizlazi da se hartija od vrednosti može shvatiti i kao simbol prava koje je u njoj sadržano. Ako hartija od vrednosti glasi na novac, treba je shvatiti kao novac. Ako glasi na neko stvarno pravo, treba je shvatiti kao to stvarno pravo na koje glasi. Kod hartija od vrednosti koja glasi i na novac i na neko nenovčano pravo, za potrebe primene propisa o alternativnim izmirenjima novčanih obaveza, treba ih smatrati novcem, kao i novčane hartije od vrednosti u delu koji se odnosi na novac.
Ako hartija od vrednosti glasi na neko stvarno pravo, prenosom hartije od vrednosti prenosi se to stvarno pravo. Efekat je isti kao i da se poveriocu ustupa neka stvar, (najčešće pravo svojine), što nije zabranjeno. Već je bilo govora da se i sudska praksa izjasnila u tom smislu – da zamena ispunjenja i novacija nisu protivne zabrani izmirenja novčanih obaveza subjekta u blokadi alternativnim sredstvima izmirenja. Ali, ako hartija od vrednosti ima isti efekat kao i prenos novčanog potraživanja, onda ustupanje takve hartije od vrednosti poveriocu subjekta u blokadi ima isti efekat kao i zaključenje ugovora o cesiji kojim se ustupa neko novčano potraživanje i tako izmiruje poverilac u čiju korist nije blokiran tekući račun. To nije dozvoljeno kao alternativan način izmirenja novčanih obaveza subjekta u blokadi.
Prodaja potraživanja
Potrebno je razmotriti i dozvoljenost prodaje potraživanja subjekta u blokadi. Pod prodajom se ovde razume ustupanje potraživanja za naknadu, a pod naknadom se ne podrazumeva gašenje neke obaveze subjekta u blokadi. Ako subjekt u blokadi ustupa svoje nenovčano potraživanje, svejedno da li ga prodaje sticaocu ili ga ustupa umesto isplate u novcu, ovakav način izmirenja novčanih obaveza subjekta u blokadi nije suprotan odredbama ZOP-a. Ustupanje nenovčanog potraživanja radi namirenja neke novčane obaveze ima iste efekte kao i zamena ispunjenja, odnosno novacija. Za njih, i iz ZOP-a i iz sudske prakse proizlazi da nisu zabranjeni zbog toga što se tekući računi ustupioca nalaze u blokadi.
Ako se ustupa novčano potraživanje radi izmirenja novčane obaveze subjektu kojem se ustupa, postiže se pravno dejstvo ugovora o cesiji, i to cesiji kojom se ustupa novčano potraživanje i gasi novčano dugovanje, uz povredu prioritetnog prava poverioca u čiju korist su tekući računi blokirani. Ovakvo ustupanje ne može biti dozvoljeno.
Mora biti razmotrena i prodaja potraživanja koje ima subjekt u blokadi prema nekom svom dužniku. Primenjujući isto pravilo – ako se prodaje nenovčano potraživanje, to nije protivno zabrani izmirenja novčanih obaveza subjekta u blokadi alternativnim sredstvima. Ali, ako se prodaje novčano potraživanje situacija je drugačija. Za prodato potraživanje subjekt u blokadi treba da dobije isplatu u novcu, isto onako kao što bi dobio isplatu da je prodao neku svoju stvar. Radnja prodaje potraživanja, u principu, ne škodi poveriocu u čiju korist su tekući računi blokirani jer će po osnovu prodaje subjekt u blokadi dobiti uplatu na svoj blokirani tekući račun, a primljeni iznos će biti iskorišćen za namirenje subjekta koji je blokirao taj tekući račun. Njegovo pravo prioriteta se time ne povređuje (Stav sudske prakse je da ustupanje potraživanja za koje se ne dobija protivnaknada nije dozvoljeno, ali ako bi se dobila naknada za prodato potraživanje, to nije u suprotnosti sa ZOP. Videti presudu Vrhovnog kasacionog suda Prev 193/2001 od 14. jula 2021. godine, str. 4. Preuzeto sa: https://www.vk.sud.rs/sr-lat/prev-1932021-31242 dana 29. avgusta 2023. godine). Osim toga, time se otklanjaju mogući problemi oko naplate potraživanja subjekta u blokadi. Ako bi to potraživanje bilo teško naplativo ili nenaplativo, subjekt u blokadi se prodajom tog potraživanja naplaćuje, što koristi poveriocu koji ga je blokirao.
Ono što još ostaje da se razmotri jeste pitanje vrednosti. Prodaja potraživanja ne sme biti učinjena tako da subjekt u blokadi dobija nesrazmerno mali iznos tog potraživanja. Razumljivo je da će to potraživanje biti umanjeno, jer kupac preuzima rizik naplate i/ili očekuje da prođe neko vreme do njegove naplate, a to ima svoju cenu. Ali, ta cena ne sme biti takva da neprimereno umanjuje iznos koji će biti isplaćen subjektu u blokadi. Primerenost treba ceniti prema tržišnim uslovima – onom što se prosečno prihvata kao umanjenje, odnosno provizija kupca potraživanja. Ako bi iznos koji dobija subjekt u blokadi bio neprimereno mali, to nije protivno odredbama ZOP-a jer prodajom potraživanja subjekt u blokadi ne izmiruje neku svoju novčanu obavezu. Ali, prodaja ispod uobičajene vrednosti bi bila protivna odredbama ZOO o zabrani preduzimanja pravnih radnji na štetu poverilaca. Postupanje protivno toj zabrani štiti se paulijanskom tužbom (član 280-285 ZOO).
Zalaganje dobara
Kada je reč o zalaganju dobara, založno pravo prema važećim propisima može da se pojavi u tri oblika – u obliku hipoteke, u obliku ručne zaloga i u obliku registrovane zaloge.
Ako je založno pravo konstituisano pre blokade tekućih računa, blokada računa ne utiče na zasnovana založna prava. To jednako važi za sve oblike založnih prava koji su pomenuti. Imalac založnog prava koje je zasnovano pre blokade tekućih računa ne može da izgubi to pravo jer ga je zasnovao ranije u odnosu na poverioca u čiju korist su tekući računi blokirani i time je stekao pravo prioriteta, šta god bio predmet založnog prava.
Ono što zaslužuje detaljnije razmatranje jeste mogućnost zasnivanja založnog prava za vreme blokade računa. I tu se mogu prepoznati dve situacije. Jedna je situacija kada zalogu daje treće lice i time garantuje ispunjenje obaveze subjekta u blokadi, a druga je ona kada zalogu daje sam subjekt u blokadi.
Ako zalogu daje treće lice, ni za tu situaciju se ne vidi ništa što bi predstavljalo problem. Založno pravo se zasniva ugovorom između vlasnika stvari i poverioca, a u zaključenju tog ugovora ne učestvuje dužnik. Ako treće lice može da izmiri obavezu dužnika ne pitajući ga da li on prihvata takvo izmirenje, onda može i da založi svoju stvar kao garanciju poveriocu da će dužnik ispuniti obavezu. Kako u tom ugovoru ne učestvuje dužnik – subjekt u blokadi, ovaj način zasnivanja založnog prava ne može biti u suprotnosti sa zabranom koju izriče ZOP.
Preostaje još situacija kada subjekt u blokadi želi da založi svoju stvar, odnosno potraživanje. Za ovu situaciju Ministarstvo finansija je dalo mišljenje da bi bilo protivno odredbama ZOP-a ako bi subjekt u blokadi, za vreme blokade računa, zasnovao založno pravo (Mišljenje Ministarstva finansija, br. 401-00-02699/2016-16 od 19.9.2016. godine). Ovaj stav nije potvrdila sudska praksa, a imajući u vidu druge odluke sudova koje su prethodno navedene, moglo bi se očekivati da sudska praksa ne bi prihvatila taj stav, osim u jednoj situaciji koja će biti prikazana.
I kada je reč o mogućnosti davanja zaloge od strane subjekta u blokadi, treba razlikovati nekolike situacije. Prvo, situaciju kada subjekt u blokadi daje zalogu prilikom zaključenja nekog novog ugovora. Subjektu u blokadi nije zabranjeno da zaključuje nove ugovore. Već je rečeno da on i dalje obavlja delatnost, a to podrazumeva i zaključivanje novih ugovora. Ako bi bilo potrebno da on zasnivanjem nekog založnog prava garantuje drugoj ugovornoj strani ispunjenje svojih obaveza, to nije u suprotnosti sa odredbama ZOP-a. U suprotnom bi to bilo tumačenje da ZOP ne zabranjuje subjektu u blokadi da zaključuje nove ugovore, ali da mu zabranjuje da prilikom zaključenja novih ugovora daje i sredstva obezbeđenja, što ne proizlazi ni iz jedne odredbe ZOP-a.
U mišljenju Ministarstva finansija koje je navedeno, argument zbog koga Ministarstvo smatra i zalaganje nedozvoljenom radnjom je to što je nemogućnost ispunjenja obaveze subjekta u blokadi sasvim izvesna, a to ne odgovara prirodi založnog prava. Zaloga se daje za slučaj da dužnik ne ispuni svoju obavezu. Ako nema neizvesnosti, onda nema ni uslova da se dâ zaloga („Imajući u vidu da jednu od bitnih karakteristika ove vrste pravnog posla predstavlja činjenica da je, u momentu zaključenja ugovora o zalozi, nemogućnost isplate potraživanja o dospelosti buduća i neizvesna okolnost od koje zavisi eventualna naplata založnog poverioca iz predmeta zaloge, mišljenja smo da je zaključenje ugovora o zalozi, u trenutku kada je nemogućnost založnog dužnika da izvrši svoju obavezu iz osnovnog posla sasvim izvesna, u suprotnosti sa prirodom ovog pravnog posla, a sličnije nekim drugim pravnim poslovima kod kojih dolazi do promene učesnika u obligaciji, te da je, samim tim, u suprotnosti sa članom 5. stav 2. Zakona.“ – iz Mišljenja Ministarstva finansija, br. 401-00-02699/2016-16 od 19.9.2016. godine). Ministarstvo ovde, prvo, ne uzima u obzir situaciju da se zaloga koju daje subjekt u blokadi može dati i za nedospele novčane obaveze, a ne samo za dospele. Moguće je da subjekt u blokadi ima i neke obaveze koje će dospeti tek za više meseci, a u tom slučaju postoji neizvesnost da li će subjekt u blokadi biti u blokadi i u to vreme kada dospeju obaveze za koje se daje zaloga.
Drugo, čak i da je reč o davanju zaloge za dospele novčane obaveze, moguće je da je poverilac prilikom zaključenja ugovora o zalozi produžio rok za ispunjenje i tako učinio da se zaloga daje za nedospelu obavezu, što je jednako situaciji kada se zaloga daje za obavezu koja nije dospela u vreme zaključenja ugovora o zalozi.
I, treće, čak i da se daje zaloga za dospelu obavezu, bez ostavljanja naknadnog roka za ispunjenje, to bi značilo da poveriočevo pravo da se namiri iz predmeta zaloge dospeva odmah prilikom zasnivanja založnog prava. Da li to odgovara prirodi zaloge ili ne, je pitanje za dužu diskusiju, ali to što takav način zalaganja navodno ne odgovara prirodi zaloge, to ne znači da je on u suprotnosti sa odredbama ZOP-a, ali ni da bi takva zaloga bila nevažeća primenom pravila založnog prava. Ako postoji suprotnost sa odredbama ZOP-a, onda treba dati argumentaciju u čemu se sastoji ta suprotnost jer zbog navodne suprotnosti sa odredbama o zalozi, ne proizlazi da to podrazumeva i suprotnost sa odredbama ZOP-a. Osim toga, sudska praksa se već izjasnila da nije protivno odredbama ZOP-a zaključiti ugovor o novaciji ili zameni ispunjenja, što znači, npr. predati neku stvar (robu) poveriocu novčanog potraživanja, umesto isplate u novcu. Ako, subjekt u blokadi može da, umesto isplate, ugovori sa poveriocem predaju robe (stvari) u svojinu, onda se ne vidi razlog zbog koga ne može da ugovori i predaju stvari po osnovu zaloge. Zaloga može u nekim situacijama biti celishodnije rešenje za subjekta u blokadi od prenosa svojine na stvari poveriocu. Na primer, ako subjekt u blokadi ima dug od 10.000.000 dinara, a ima nepokretnost u svojini od 20.000.000 dinara, onda nije celishodno da poveriocu prenese nepokretnost u svojinu koja vredi duplo više. Razume se, moglo bi se ugovoriti da taj poverilac plati razliku subjektu u blokadi razliku (iznos od 10.000.000 dinara), ali možda taj poverilac ne želi da to plati ili nema sredstava da to plati, već ga interesuje samo to da naplati svoje potraživanje. U tom slučaju, zaloga (ovde bi to bila hipoteka) je upravo primereno rešenje. Poverilac će izložiti nepokretnost prodaji, iz iznosa dobijenog prodajom će zadržati iznos u visini svog potraživanja, a ostatak će uplatiti subjektu u blokadi, što će čak i koristiti poveriocu u čiju korist su računi blokirani jer će taj iznos odmah biti prenet na njegov račun.
Preostaje još razmatranje zalaganja potraživanja subjekta u blokadi. Ovo zalaganje je moguće u obliku registrovane zaloge. Ako potraživanje koje se zalaže nije novčano potraživanje, realizacija založnog prava ima iste efekte kao i ručna zaloga. Već je pokazano da hipoteka i ručna zaloga nisu u suprotnosti sa odredbama ZOP o zabrani alternativnih načina izmirenja novčanih obaveza. Ali, ako se zalaže novčano potraživanje, time se sprečava priliv novčanih sredstava na račun subjekta u blokadi, ako se založno pravo realizuje. Istovremeno, subjekt u blokadi time izmiruje neko svoje novčano dugovanje poveriocu koji ima niži rang prioriteta u odnosu na poverioca u čiju korist su blokirani tekući računi. Ovde se može prepoznati protivnost zabrani koju izriče ZOP o zabrani izmirenja novčanih obaveza subjekta u blokadi alternativnim sredstvima. Zbog toga, jedina situacija kada bi zasnivanje založnog prava bilo u suprotnosti sa odredbama ZOP-a o zabrani alternativnih načina izmirenja novčanih obaveza subjekta u blokadi, jeste situacija zalaganja novčanog potraživanja putem registrovane zaloge, u korist poverioca koji nije izdejstvovao blokadu računa u svoju korist.